Истог дана отишао је својој кући у Црнући, обукао војводско одело, припасао „светло оружје”, развио устанички барјак и предао га Сими Паштрмцу, уз речи: „Ево мене, а ето вама рата с Турцима!” Почеле су да пристижу устаничке старешине које су 1813. године пребегле у Аустрију.
Када се у Цариграду сазнало да су се Срби поново побунили, реис-ефендија је изјавио да „раја које се тако често буни, мора сва умрети!” Висока Порта је потом издала катил-ферман којим је „бунтовнике” лишила свих права: „Поменути бунтовници да се униште и истребе, њихов иметак и њихове ствари да се поплене тако им више никад не падне напамет да се поново дижу и буне; поменути издајници с помоћу Божијом нек се из корена истребе и нека се натерају на покорност. У том смислу, за постигнуће те сврхе, нек се уложи напор и сила.” Војска из Београдског пашалука под командом Сулејман-паше Скопљака, те трупе из Босанског и Румелијског ејалета, предвођене двојицом везира – Ахмедом Хуршид-пашом и Али-пашом Марашлијом, имале су задатак да изврше султанову заповест.
Одлучан и прек Сулејман-паша је предузео брзе мере да угуши устанак. Упутио је Имшир-пашу на Чачак, који су Срби опсели, и напао на српске шанчеве на брду Љубићу. Борбе око Чачка трајале су четрдесетак дана. За то време вожд Милош је поразио турску војску код Палежа и остварио прву устаничку победу, омогућивши несметан прелазак људи и ратног материјала са аустријске територије. Уследило је ослобођење Ваљева. На Љубићу су се водиле огорчене борбе. У њима се посебно истакао некадашњи Карађорђев барјактар Танаско Рајић, који је херојски погинуо 6. јуна 1815. бранећи поверена му два топа. Будући да је након тога устаник Васа Томић из Кнића убио Имшир-пашу, Турци су се помели и напустили Чачак 10. јуна, чиме су окончане вишенедељне борбе на том делу фронта.
Устаници су затим ослободили Крагујевац и Баточину, па су се упутили ка добро утврђеном Пожаревцу. Пред турским нападом устаници су кренули да се повлаче. Након ватреног Милошевог говора и претњи да ће убити сваког ко одступа, уследио је храбри јуриш на турске шанчеве и предаја непријатеља. Ослобођене су Пожаревачка, а затим Јагодинска, Ћупријска нахија и град Пореч. Турци су доживели пораз и код Винче и Гроцке, након чега су се повукли у београдску и смедеревску тврђаву.
За разлику од Првог, Срби су у Другом српском устанку од почетка ратовали са представнцима легалне османске власти. Вожд Милош је од почетка рачунао да ће доћи време када треба да се помире са Турцима, па је због тога настојао и препоручивао да се са турским заробљеницима поступа што боље и човечније. Искуство га је учило обазривости. Без обзира на победе, истицао је да су Срби султану верна раја и да не нападају „царске градове”, али да су их зулуми Сулејман-паше Скопљака довели до очајања, те су се побунили.
У јулу 1815. године на границе Београдског пашалука стигле су босанска и румелијска војска. Српски вожд је упутио Хуршид-паши поздраве и изјављивао покорност, али не и безусловну предају. Наговестио је да ће, ако буде било потребно, наставити борбу. И доиста, када је 26. јула Ибрахим-паша стигао са војском на Дубље, устаници су га потукли. У борби су погинули војводе Сима Ненадовић и Милић Дринчић, док је паша заробљен. Обреновић је човечно поступио према турском паши и омогућио му безбедан повратак у логор Хуршид-паше, чиме је утирао пут будућим преговорима са босанским везиром. Уствари, обојица валија су након тога нудили преговоре, што је било последица коначног слома француског цара Наполеона Бонапарте, након битке код Ватерлоа. Међународна ситуација се изменила. У Цариграду су желели да се избегну руски протести, опомене и подсећање на неизвршену Осму тачку руско-турског Букурешког мировног уговора из 1812. Милош Обреновић је искористио овај преломни тренутак и ушао у преговоре, најпре са Ахмедом Хуршид-пашом, а потом са Али-пашом Марашлијом. Обуставио је ратне операције, али је у потаји држао спремну војску, вешто користећи суревњивост између босанског и румелијског везира.
Хуршид-паша, више војник него дипломата, био је крут и безусловно је тражио предају оружја као знак покорности. Али-паша, који је био више дипломата и тежио да заслуге за умирење устанка припадну њему, убеђивао је Србе да ће султан прихватити све што му он предложи и договори: „Цар кабули шчо ја начиним или развалим”. Говорио им је да само буду покорни султану, а „сваки Србин, ако хоће, нека задева за појас не само пиштоље него и топове”. Увидевши да је румелијски валија попустљивији од босанског везира, Обреновић се нагодио са њим. Најпре његова претходница, а потом и Марашлија са делом војске пропуштени су за Београд, уз Милошево одобрење и пратњу српских устаника.
Прекретница у српско-турским преговорима уследила је крајем септембра, када је Андреј Италински, руски посланик у Цариграду, предао великом везиру дипломатску ноту у којој је дат „пријатељски савет” да се што пре уреди стање у Београдском пашалуку, како би се избегла непријатна дискусија о Букурешком мировном уговору. Одмах је наређено Хуршид-паши да се повуче са западне границе Београдског пашалука, Сулејман-паша Скопљак је смењен са положаја београдског везира, док је Марашли Али-паша добио широка овлашћења да склопи мир са српским устаницима и потом постављен за мухафиза Београда и мутесарифа Смедеревског санџака. Коначно, 6. новембра 1815. године, дефинитивно је утврђен мир и постигнут усмени споразум између Марашлије и кнеза Милоша. Београдским усменим споразумом завршен је Други српски устанак, односно ратни период Српске револуције (1804–1815), а у Београдском пашалуку је уведено двовлашће - поред османске власти, успостављени су и српски органи власти – Народна канцеларија, као највише судско и административно тело, оборкнезови нахија, кнежински кнезови, кнезови који ће бити додељени муселимима и бити присутни приликом суђења Србима, сеоски кметови. Србима је препуштено прикупљање пореза. Спахије је требало да узимају своје приходе са поседа строго по бератима, то јест колико им је прописано. На челу српске управе налазио се кнез Милош, а важна институција поред њега била је Народна скупштина, која се састајала два пута годишње, ради разрезивања и сакупљања пореза.
Усмени споразум био је легализован током зиме 1815/16. године, издавањем осам фермана. Њима су били прописани највећи уступци које је тада Османско царство било спремно да пружи Србима, међу којима и најнижа стопа за џизију од 3 гроша, приходи спахијама строго по бератима, боравак гарнизона само у тврђавама. Дозвољено је постојање српских органа власти. Одређена је висина царине, а српским трговцима дата је слобода трговине у Османском царству.
Милош Обреновић, који је након склапања мира звање вожда заменио са титулом кнеза, започео је изградњу владалачке власти и организацију државне управе. После скоро једанаест година ратовања обезбедио је Србима у Београдском пашалуку толико жељене мир и сигурност. Српска револуција тиме је ушла у мирнодопску фазу, чиме су „општи полет и замах националног ослобођења” уступиле место „одмереном и поступном путу уједињења српског народа”.
„Српски вођа није ни сањао тада да је земљу ослободио”, указао је историчар и дипломата Михаило Гавриловић, један од најбољих познавалаца ове епохе.
За Политику пишу:
проф. др Сузана Рајић,
доц. др Урош Шешум,
доц. др Александар М. Савић
