Лирска црта човека ходочасти да оцрта пределе до којих сеже мисао очију Светог,
слепог Дидима. Стваралачко перо Милутина Станчића уроњено је у коренити простор,
који се на папиру оваплоћује својеврсном „географијомˮ садашњег, премреженог
назирућим заборавом и тек обрисима будућега.
Наслов збирке песама о којој ћемо говорити, Септембарске зоре, наговештава
управо такво „освитањеˮ убледелих простора, изблиза, са самог тла одакле се најјаче
чује било неуспаване земље. Да ли у такве, пробуђене зоре „поранити или умор
моритиˮ, реторски се (за)пита лирски субјелт Станчићеве уводне песме, истоимене са
називом саме збирке. Овај својеврсни пролог наговештава буђења простора ходошачћа,
на која „нас крећуˮ залетеле жеље, доходале из корена како би се и саме укорениле у
лирском простору душе казивача ове песме, чинећи га – ходочасником. И, заиста,
искуство читања Станчићевих песама уједињује искуство казивања – преношења луча
прошлога, доброга, вреднога, истинитога, и слушања, са жељом настављања
уланчавања простора, времена и људи. Иако је свега једна песма тако насловљена –
читава збирка Милутина Станчића јесте „себесоздавањеˮ, док је аутор збирке одјек
речи Блажа Конеског, преточених у делања, и дело. Од делања – грађења до
наставничког позива и узрастања у својеврсног националног педагога и посленика,
преко дисеминовања „семенаˮ језика као обележја идентитета и вере као белега човека,
Милутин Станчић просторе сагледава кроз палимпсесте, разгрће као велове и
осветљава као луча. И, напослетку, о(п)стаје као на почетку – „и срећан [сам] што
жељан рада самˮ („Септембарске зореˮ).
Смењивање ритма осећања побуђених просторима очитава се у дужини стиха;
некада су они кратки, дитирампски, али чешће дужи, елегијски; међутим, без ламента.
Читава збирка, саткана од различитих стихова и форми песама (од кратких до поеме у
малом), преноси дубине, ширине и, метафорички, димензије јужних простора, али
нивелисаних граница, показујући нам да су простори наши, односно туђи, онолико
колико их, и како их ми појмимо, или се у њима укоренимо. И када прелази са једног на
други простор, лирски субјекат ове збирке те просторе обремењује клицама Божићне
пшенице.

Ходочасти се и пева о просторима до којих сеже корен старог храста „што на
древност опомињеˮ („Септембарске зореˮ). Чак и онда када се „изгубе из вида очињег
влажне зеницеˮ („Жубор Повардарјаˮ), коров прошлости саплете и запрете лирског
субјекта Станчићевих песама. Просторима који жуборе и сам казивач зажубори,
откривајући „угашени пламен у намаˮ („Жубор Повардарјаˮ). Станчићеве песме казују
у име једног заједништва; то „миˮ из Станчићевих песама јесте глас уједињеног осета,
некада гласнијег, некада шапутавог, али никада утихнутог. Аорист, чест у Станчићевим
песмама, одражава усхићеност, и стога жудњу лирског субјекта да походи све што је
обасјано „септембарском зоромˮ, док је и сам „осванутˮ, подстакнут и лириком обузет.
У Станчићевим песмама лирски се пева и о трагедији, и о епопеји; у њима и
њима се напаја прошлим, а апсолутним вредностима и, носећи их чврсто у наручју,
брани. Станчићев лирски субјекат синкретички опсервира; он „слуша погледеˮ, „огледа
насˮ („Себеогледиˮ), радости тугу („Стихови Косметаˮ), осећа укус простора, пре
опевања („Укус Метохијеˮ). Често сами наслови песама ове збирке откривају „градњуˮ
простора; некада је лирски субјект „Неимарˮ који гради наслаге историје, разграђујући,
а некада простори бивају уточени мислима („Ток мислиˮ); каткад су ти простори
отргнути оку садашњости кадрирани („Кадрови Косметаˮ), а каткад су ожуборени са
самих обала („Крај Вардараˮ). Постори се чувају у сећању, свести, срцу, али и на „длану
пуном ожиљакаˮ („Укус Метохијеˮ). На/над овим просторима и тишина има своја чула
(„Стихови Косметаˮ); она похрањује страх, стрепњу и понос, помешане, али оштрих
црта раздвајања.
„Старина Старе Србије старачки збориˮ, „а ми више не знамо куда течемоˮ („У
Вучјем трнуˮ); стога се лирски субјект упушта у ово својеврсно ходочашће за
„доловљеним погледима из очинске колибеˮ. У пртљагу сећања који лирски субјект
формира управо на датом путу, јесу наше заборављене речи, бремените идентитетом и
историјом; уједно, подстакнут тлом, лирски субјект твори нове спојеве, као што се и
сам са просторима ваншавовно спаја: „У Нагоричану старом старина збориˮ, „изнова
ока своја купамо у љевишкој фресциˮ („У Ораховцуˮ), у „студену измаглицеˮ. Попут
Григорија Божовића, још једног путописца простора некадашње Србије, које је и
Станчић вишеструко походио и описивао, те (о)просветљивао, лирски субјект ове
збирке и у тамним кутовима налази светлину; свете хумке су „година нових каменˮ, а
сами стихови су „споменичка култура сећањаˮ („Себеогледиˮ). Ако бисмо просторе
Станчићевих дела желели именовати, можда бисмо се пре определили за заједничке
именице, но за властита имена; то су измаглица, школа, слово, сећање, стопа, сокак,
село; праскозорје; рана; стуб. У једној рани саткано је мноштво линија и трагова –
казују стихови „Боја чаршијеˮ.
Чекајући „миг, знак и путˮ („Симетрија стубаˮ), не питајући се за ким (за Ким)
звона звоне, лирски субјект Станчићеве збирке сабира деобе и сеобе у корене стамених
жила; док прелази Табановце и табановце, он прибира својеврсну „антологију
светлостиˮ, огледајући се(бе) у другима.
(Милутин Станчић, Септембарске зоре, Ниш: Scero Print, 2023)
Мирјана Бојанић Ћирковић