У збирци приповедака и есеја „Комшије” обрађене су теме суседства, некадашње Југославије, блискости и отуђености, љубави и мржње

Комшије, у некадашњем значењу те речи, припадају времену које је увелико прохујало, тако сматра Ратко Божовић, социолог, књижевник и универзитетски професор, у уводном тексту збирке приповедака и есеја „Комшије”, у издању „Вукотић медије”. Ово издање окупља текстове Љубице Арсић, Дејана Атанацковића, Јагоша Марковића, Мухарема Баздуља, Гојка Божовића, Зорана Ферића, Рајка Грлића, Драга Јанчара, Михајла Пантића, Радета Шербеџије, Анте Томића, Срђана В. Тешина, Драгана Великића и других, на теме суседства, некадашње заједничке земље Југославије, блискости и отуђености, љубави и мржње.

Као што је поступно расформиран тај појам комшилука, када су они који су живели једни поред других били тако интимни да су у било која доба дана и ноћи улазили слободно у станове једни другима, тако су по Божовићевом мишљењу нестала традиционална обележја породице, „њеног топлог станишта и исконског моралитета”. Док су снажни ветрови друштвеног невремена порушили, поред осталог, породичну равнотежу и кохезију њеног заједништва, комшије су се изгубиле у време владајућег национализма и настајућег глобализма. Излаз из затворености и недостатака у друштвеним реформама Божовић види у суочавању са несугласицама са самима собом и са Европом.

Управо о том нестанку комшијске присности, у згради, у Травнику, у којој су живели људи различитих вера и нација, говори прича Мухарема Баздуља „Упутство за употребу живота”, у којој су се у комшијске улоге у ратном стању готово преко ноћи измениле (иако су се на почетку рата комшије још више зближиле). Ипак људи су затим почели да одлазе, а долазили су неки нови, избеглице из Босанске Крајине, из Приједора, Кључа, Санског Моста, Бањалуке...

„Говорило се да је комшија пречи од брата. Кад би се одлазило на море или код родбине дуже од три-четири дана, кључ се рутински остављао комшији да овај наврати и залије цвеће. Најнормалније је и свакодневно било доћи неком на врата и тражити мало кафе, шећера или вегете, ето, баш сада нестало, па да се не иде у продавницу, вратићемо сутра”, пише Баздуљ, да би потом закључио да је „рат у Босни у великој мери докинуо мит комшилука, а људи који би заспали као комшије, будили су се као Муслимани, Срби или Хрвати”, па наводи анегдоту из Хашког трибунала, где један сведок за неког оптуженог каже: „Био је добар комшија, али онда се одао геноциду.”

Та прошлост је и те како жива и Гојко Божовић у својој причи-есеју „Од ’недовршених држава’ до несавршених историја”, говори о томе као да се Југославија, због тога што се, како каже, распала пре тридесет година а ми се и даље понашамо као да живимо међу њеним рушевинама, распада управо у овом тренутку.

„Омразе нису превазиђене, разговор једва да је почео. Сваки демагог може да распали ватре неспоразума и да позове демоне сукоба. Прва Југославија је трајала краће него што траје период откако је нема. Њени очеви оснивачи нису успели да за то време обликују целовиту и изнутра широко прихваћену државу. Ми за дуже време него што је постојала прва Југославија не успевамо да се организујемо на њеним развалинама, нити да превазиђемо историје сукоба, нити да разумемо разлоге пропасти земље. Ако има толико тумачења, онда то само значи да нема мира међу њима ни разговора међу тумачима узвитланих емоција... Морамо се напокон навићи на то да смо једни поред других”, сматра Гојко Божовић.

Текст Драга Јанчара „Архипелаг Југославија” носталгична је збирка сећања на лепе пределе бивше земље, на сентименталне далматинске ноћи, зелено Цетиње, сарајевску узајамност култура, новосадске позоришне фестивале и музику тамбураша, бескрајну београдску виталност и црни политички хумор колега, на служење војске у Врању, на Загреб, очију упртих у Беч. Јанчар сматра да се велика држава не би распала у данашњи архипелаг да смо имали демократско уређење, да смо сањали о демократији, а да смо се пробудили у капитализму.

„У ’региону’  смо ипак поново комшије. Можда је то боља реч него братство. И јединство. Разговарамо, тргујемо, путујемо, размењујемо идеје, излазе књиге. Још увек се мало свађамо, али до разине која је сношљива”, пише Јанчар. За Јагоша Марковића, бивша Југославија је најлепши културни простор, а поводом ове земље Михајло Пантић написао је „Трактат о доброј вољи”. Овај носталгични текст посветио је аутор тој држави у којој је рођен и у којој је провео најбоље младалачке године, свим пријатељима из свих њених крајева, сећајући се и анегдоте о Зорану Радмиловићу из приче Душка Ковачевића, који је одбио да се прикључи некој националистичкој расправи са речима: „Гледам вас из свемира.” Слично је сећање Петра Поповића „Памтим само сретне дане”, који је обишао бивши југословенски простор представљајући своју књигу „Чувар бувље пијаце”, са речима: „Ако наша деца не могу да живе као браћа како смо ми живели, наша обавеза је да их научимо да живе као добре комшије.”

Производња мржње

Раде Шербеџија поставља питање о томе шта се догодило југословенским комшијама који су тако брзо заборавили све љубави и пријатељства којима су се засипали од 1945. године, па до почетка деведесетих. Он се сећа времена када је Југославија била срећна земља у поређењу са земљама Источног блока, када се ишло у Трст у шопинг. Ипак „нормална раја”, како каже, поново се посећује са комшијама, уметници сарађују, само политичари производе мржњу.

О комшијама Зоран Ферић пише у интимном, фелинијевском кључу. Главне јунакиње његове приповести су лепе комшинице и њихове судбине које су фасцинирале једног дечака... Рајко Грлић на више адреса, чак и са друге стране Атлантика, чува баш брижне и добре комшије, право богатство.

Политика