17. новембар 2017.

Иронијом судбине, Надежда Петровић (1873-1915), сликарка која је у Србију донела модерно европско сликарство, темпераментан импресионистички начин сликања и ватрену борбу за женска права, није за живота добила заслужене почасти, пише београдски Данас. Завршила је на банкноти Народне банке Србије од 200 динара.

Рођена је у Чачку 11. октобра 1873. године као прво од деветоро деце Милеве и Димитрија Петровића. За сликарство се одмах везала и након завршене Више женске школе у Београду 1891. и положеног стручног испита постаје наставница слободноручног цртања. Ипак, седам година касније, одлази у Минхен на школовање, а слике из тог периода представила је две године касније на првој самосталној изложби у Београду, која одмах наилази на оштре коментаре, јер се није угледала на старе мајсторе сликарства, него је нашла узоре у "импресионистичким радовима, том болесном и трулом схватању болесних и трулих мозгова". То је није поколебало. Вратила у Немачку, али је већ 1903. морала назад у Србију, јер је министар просвете одбио да јој продужи боравак. Иза тога се крило то што је Надеждин отац одбио да напише биографију краљице Драге Машин, у којој би било њено измишљено племенито порекло.

Са Делфом Иванић оснива женску патриотску организацију - Коло српских сестара, а на оснивачкој скупштини на Коларцу је пред 3.000 жена чак 90 минута држала говор.

Одлази у Македонију са Милицом Добрић након пропасти Илинденског устанка да однесе хуманитарну помоћ Србима у збеговима. Са њима је ишао војвода Војислав Танкосић, а доживљаје са тог путовања Надежда је описала у драми "Војвода Мицко Поречки", која је тек недавно откривена у њеној заоставштини. Њена превасходна делатност било је утопистичко зближавање јужнословенских народа.

Ангажовала се 1904. око Прве југословенске уметничке изложбе (излагали уметници из Србије, Хрватске, Бугарске и Словеније), оснивања уметничког удружења Лада и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву и Пироту 1905. године. Пише ликовне критике у Делу, Српском књижевном гласнику, Штампи и Босанској вили. Одлази у Париз, где слика своја ремек дела - Богородичина црква у Паризу, Девојчица у Булоњској шуми, Плажа у Бретањи...

По избијању балканских ратова одлази на фронт као болничарка, али не одустаје од сликарства, него слика пределе кроз које је пролазила с војском. У Скопљу се разболела од тифуса 1913. те одлази у Италију на лечење, где је затиче Први светски рат.

Убрзо се враћа на фронт као болничарка Дунавске дивизије. После победе српске војске у Церској и Колубарској бици 1915, Надежда одлази у Скопље код своје породице, али се опет враћа на фронт у болницу у Ваљево. Ту се крајем марта заразила пегавим тифусом и после седам дана умрла.

"О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар, а не само жена, жена има доста", написала је својевремено Надежда. Тако је и проживела свој век.