01. фебруар 2015.
Aнализом романа Нечиста крв Борислава Станковића, у суботу је у Куманову (у просторијама Фото кино клуба Козјак) отворен четврти циклус књижевних радионица Културно информативног центра Срба у Македонији „Спона".
У пријатном амбијенту Клуба у Куманову, окупљене учеснике књижевне радионице поздравио је Милутин Станчић председник КИЦ „Спона", указавши на новину ових читалачких сусрета „у кружоку", први пут иѕван Скопља. Подсетио је на досадашња искуства и поруке читалаца укључених у досадашње јединствене књижевне радионице овакве врсте у Македонији за обраду дела српских аутора током претходних циклуса Споне спроведених у протекле три године.
„Укључивање читалаца из Куманова, отвара нови циклус књижевних радионица „Споне" у унутрашњости Македоније, рекао је Станчић, представљајући модератора на скупу, мр Елизабету Краљевски.
Она је уз захвалност на поверењу и отварању могућности да се после дуже времена поново врати свом основном позиву, и то „на свом терену", подсетила да нови цикус књижевних радионица „Споне" долази у периоду када су догађаји овакве врсте веома ретки у Куманову. Поготову не на тему анализе дела српских аутора и поред чињенице да у граду постоји библиотека, која је по свом богатству и библиотечном фонду, била одмах после Универзитетске библиотеке у Скопљу.
Избор дела Боре Станлпвића Нечиста крв, како је подсетила, није био случајан, из више „практичних" и просто подрразумевајућих разлога, укључујући свакако и вредност трајања дела у читалачкој публици, независно на генерацијску структуру, блискост средине, осећајност трајања традиције и низа заједничких карактеристика са старим Врањем. Иако то дело и не мора да одговара увреженом закључку „још из средњошколских дана", да је то, ето, „роман о старом Врању". А, роман није само то, оценлила је на самом уводу.
„Сви знамо наратив романа Нечиста крв још из средњошколских дана и држали смо се приче о жени која пролази пут од ране младости до њеног посрнућа, што сведочи и задња реченица која каже - Софка пропала, остарела, а само уста јој једра и свежа..", сликовито је увела у анализу романа учеснике радионице Елизабета Краљевски.
У заједничком сучељавању примера и потврда сличности средина, па и књига насталих на ових просторима, истакнуто је да постоје слична књижевна дела, слични „репери" као што су Ленче Кумановче, Зона Замфирова...
Оно што издваја овај роман је мноштво питања која се постављају преко осликавања психолошког живота главне јунакиње, поготову што је аутор мушкарац... То се испољило и на самој анализи у радионици у Куманову.
Женски лик у роману Нечиста крв је у амбијенту традиције, ломи се, расте, умире, поново расте, базира се пре свега на митолошкој основи, а то је управо оно што књижевност чини уметношћу. Имамо време које је везано за један живот, односно хронотоп, у том простору, амбијенту и традицији.
„У овом роману хрнотоп, односно, време у том простору хронолошки је видљиво. То се у овом делу најбоље види описима, рецимо кроз осликвање амбијента, ентеријера, ћилима, филџана шоље у Софкиној соби, те старе куће у старом Врању. Историја ње саме, и њених најближих је у њеној кући, док она као лик игнорише то време, пркоси му. Једине праве одреднице су живот и смрт, циклично време везано у чврстом закорављеном простору, а главни ликови односно Софка, Мита, Марко, Тонча су једноставно заробљеници свог времена, своје традиције.
Декадентно понашање Софкине лозе, како је сугерисно, приказује се у лику хаџи Трифуна, који одлучује да покаже своју моћ, да је господар свега и да је све његово, онако како он зацрта. То исто, на крају, догађа се и са Софком. Они постају господари простора и времена у свом животу. Долази до кулминације њихове моћи, одакле почиње и њихово пропадање, оцењено је у обради.
У развијеним разменама мишљења и читалачког схватања поруке Боре Станковића, „из свог угла", као специфичног наратора у осликавању живота старог Врања, говорило се о есхатолошким митовима, о уништењу света одрживом у свим традицијама. Како је речено тај космогониски мит предвиђа пропаст и тамо је време исто циклично. Све се понавља у животу људи, али се просоторно ниште не мења...
То је закорављен чврст просотор који не излази ван, све што је споља јесте претња. Традиција игра велики улогу у роману, али нема примат. Примећено је у разговору да тај раскалашни живот врло добро може да схвати „и Куманово и наш човек овде", готово идентично баш као и у Врању данас, а не само у оном старом... са свом боемнштином, са свим кафанама, интересантним ликовима.
- Он има кондицију у тој кући, она уређује и време и простор, све је његово. На крају се то дешаца исто са Софком...
„Сећам се рецимио времена кад сам први пут читала Нечисту крв. И помислим, како сам срећна што нисам живела тада у том перооду. Али кад мало боље размилсим, ништа се уствари и није променило - ни данас...Сматрам да Бора Станковић није писао овде о традицији, ово је нека слика пост турског доба, и да оно као такво и даље траје у Врању, али је слична слика и Куманова. Ствар је анатомије, рекла је у разговору у радионици Александра Георгиевска..
Зоран Величковић је „као Врањанац по мајчиној линији", бранио становиште пера Станковића у смислу осликавање традиционалног начина живота у том крају и тада, а пресликано, аналогно некако у доброј мери и сада. У одржавању породице, уз свесне и подразумевајуће жртве, удео свекра био је у свему томе - видљив. Он је одличним и блиским менталним склопом кумановског подбеља то дочарао занимљивим паралелом актуелног синдрома одласка младих људи на печалбу, у последње врема најчешће у - Авганистан... Указано је у разговору и на ту караактеристичну нит шопског племена, говорио о менталитету људи кроз основну тежњу да богатство, независно шта се под тиме подразумевало, остане ту - на огњишту, често и са мало рационалног размишљања...
Дејан Краљевски је говорио о паралелама сталежа. О појму богатства. О чорбаџијама, нешто савременијег доба. Навео је пример пекара који из ових крајева одлазе у печалбу у Београд. Неки се враћају, али неки остају, што прави огромну разлику у формирању и изградњи те личности. Поткрепио је то сликом искуства извесног занатлије из Кичева, који је остао у Београду, и тамо држи велики ланац дућана за „бела пецива". „Да се вратио појела би га средина и изједначио би се са завичајним остатком... купио би који комад земље више, две краве, стадо оваца... и то је некакво богатство... Но, та промена, повлачи низ карактеристика искакања из традиције, и начин облачења, опхођења, прихватања духа културе живљења, понашања, држања...
Љиљана Симонова је скицирала позицију једног грандиозног женског лика као што је Софка. Тај се ликн пореди са осталим ликовима, али и поседује способност једног мушког лика. И сви остали мушки ликови ротирају око ње. Љиљана је говорила и о посебно испољеној храбтости жене, као стуба куће и породице, у то доба, као и у доба рата.
Из дела оцена присутних учесника радионице превагнуло је тумачење да је Нечиста крв, пре свега психолошки роман, односи се на жену и њен лик. Тако по речима Радомира Трајковића, савршен превод романа могао да би да разуме сваки читалац на било ком крају света, и романтичарски роман са елементима хронотопа, егзотике, еротских слика, описа, иако се Нечиста крв убраја у роман српског реализма.
Он је својим виђењем романа Нечиста крв, зачео занимљиву тему еротског у делу, упркос чињеници да таквих експлицитних „сцена" у књизи, за разлику од филмског пројекта, (све време радионице филмска „подлога" текла је на платну у позадини) – нема. То је и повукло дебату у дилему - има ли тих еротских слика у делу, или нема. Како их који читалац види. Разрада тих читалачких погледа је, како је рекао, свакако слободнија и шира са позоција маште еротског смисла код читалаца из лектирских задатака средњошколца и касније на филму. (Дело је екранизовано 1996. године). Трајковић је своје погледе свео на становиште да је Нечиста крв, и према изградњи ликова, снажан психолошпки роман.
Општи закључак учесника радионице био је да је реч о комплексном роману.
