20. јануар 2015.
Четврти циклус књижевних радионица Културно-информативног центра Срба у Македонији "Спона", почиње овог месеца, у Куманову у просторијама Фото кино клуба Козјак (Народна техника), где је за 31. јануар са почетком у 19,30 часова планирана анализа са освртом на дело Нечиста крв Борислава Станковића.
Модераотор вечери биће Елизабета Краљевски, магистар Опште и компаративне књижевности и Ментор Дечјег позоришта Драмци у Куманову.
Учесницима књижевне радионице за обраду дела на располагању ће бити примерци романа из колекције Народне библиотеке Србије у овим просторијама сваког радног дана.
Посетиоци ће имати могућност да слушају обраду романа, али и учествују у трибини – анализи са темом овог књижевног дела и третман филмског приказа и адаптације модерне тенденције филмске уметности...
Борисав Станковић (1876-1927). По тематици он је најизразитији регионалиста међу нашим реалистима, а по психологији ликова, поступку и стилу један од зачетника наше модерне прозе. У својим приповеткама, драмама и романима дао је слику родног града Врања на прекретници између турског времена и модерног доба, онако како су то раније учинили Ј. Игњатовић са Сент-Андрејом и С. Сремац с Нишом. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. Највећу књижевну активност развио је у првој фази свог рада, на прелазу из 19. у 20. столеће, када једну за другом објављује три књиге приповедака, Из старог јеванђеља (1899), Стари дани (1902) и Божји људи (1902), и драму Коштана (1902), а започиње рад на романима Нечиста крв (1910) и Газда Младен (1927). Станковић спада у оне писце код којих утисци и сећања из детињства имају пресудну улогу у књижевном раду.
Дело
Заснована као друштвена хроника родног града, Нечиста крв прерасла је у изразит роман личности, психолошки утемељен, а да при томе није изгубила битних обележја друштвеног романа. То је, можда, јединствен случај у нашој књижевности да је постигнут пун склад између социолошке и психолошке мотивације. Лик необичне лепотице Софке, као и ликови других јунака романа, међу којима се издваја снажна личност газда Марка, Софкина свекра, осветљени су изнутра, психолошки или, чак, психоаналитички, фројдовски, али све што се с њима догађа мотивисано је социолошким чињеницама: историјом двеју породица које припадају разним сталежима, сукобом између старог и новог, између старих богаташа, чорбаџија, који бескрупулозну борбу за самоодржање прикривају господским понашањем, и нових богаташа, обично сељака који се спуштају у град, носећи у себи свежу крв, неистрошену енергију и рушилачку агресивност.
