28. фебруар 2016.

Радост повратка. Тумачење јеванђелске приче о сину расипнику. Архимандрит Василије Ивиронски

„Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се“ (Лк. 15, 11-32).

Бунт млађег сина и очево опхођење

Млађег сина из приче спашава то што себе осећа сином очевим. Он живи у породичном простору. Грех и слабост његова је у томе што будући незрео, није достигао до познања да је имање оца и имање сина исто. Зато тражи део. Та деоба која се збива у њему је грех његов.

Деоба, комадање је грех. Отац је богат у љубави и не занима се собом. Њега занима да спасе другога. Дете његово што представља сврху живота. Њега не занима шта ће свет рећи, да ли ће изгубити ауторитет уколико се покаже промашеним оцем детета које оставља дом и долази далеко. Љубав очева сеже даље од суда света и бунта сина његовог. Зато не жели да подучава речима.

Није ствар да отац на силу задржи сина, већ да му да могућност да се он сам врати њему. Тај покрет ка оцу одређује сина.
Дао му је део који је он тражио. Али део отргнут од селине истине винограда живота не може да донесе род

Оно што је лажно нестаје, напушта нас

У далекој замљи нико не живи заувек добро. Нико никоме не може да помогне. И када иштеш помоћ, да се прибијеш код једног житеља оне земље, онм те гура још ниже, шаље те да чуваш свиње, да напасаш страсти.

Нека сам и све изгубио. Нека сам буквално умро, ипак постоји нешто што се не губи, што не умире. То је Отац мој и љубав његова. Он је силан у милости и благ у сили.

Зар је требало да одем тако далеко да бих то осетио?
Пре него што је стигао до куће Отац га види и трчи. Син је већ разумео. Отац је чуо исповест, и пре но што је син рекао. Био је заједно са њим, а да син то није видео.
Очинска љубав је победила смрт. Заблистала је радост и славље, на коме се жтрвује теле угојено. Теле из приче, кажу Свети Оци, Син је Божији, а славље – Света Литургија, сабрање и живот Цркве.

Повратак који ослобађа

Када тражиш нешто мало, једно јаре, не добијаш ништа. Када не тражиш ништа – ни слуга да постанеш – добијаш све.

Сусрет са старијим сином

Са далеког поља вратио се мађи син, са очевог поља, старији и показао пакао који је носио у себи.
Живот очев је мука, која се понавља.
У сваком великом дану искушење ствара проблеме, узрокује жалости.
Отац зна болест свог старијег сина. Он не тречи, као у случају млађег, већ излази отежан болом.
Само му утешно говори и стрпљиво прима све таласе гнева старијег сина.

Служим те толико година...

Оца ни једном не назива оцем. Нити га види као Оца, већ као газду. Има „правнички“ однос. Себе оправдава, свог оца осуђује. Ја сам увек у реду. Нисам сагрешио.
Брата свог не назива братом, већ сином оца свога. А непоправљиви грех млађег сина није то што је обрукао оца, већ потршио новац.

Отац исправља сина обраћањем: Чедо.
Ти мене не зовеш оцем, ја тебе сматрам сином. Негативном прилогу никада старијег, отац супртотстваља позитиван свагда.
Ти си свагда са мном. То је рај,слобода.

Где смо ми? Кога представљамо?
Није лако рећи. Опасно је исхитрено одгворити. Томе нас учи ова прича.
Како је страшно бити тако далеко, а налазити се унутра у дому! И још страшније држати заповести а на крају не окустити теле угојено и не бити светли учесник велике Гозбе која се приноси „за васељену“.