05. фебруар 2017.
Ова се недеља зове "Недеља о митару и фарисеју". Уочи тога дана, на вечерњу у суботу, први пут се читају одељци из литургичке књиге Триод, намењене великопосним богослужењима. Они се додају уобичајеним химнама и молитвама недељне васкрсне службе. У тим одељцима се обрађује још један важан вид покајања: смиреност, пише у својој књизи Велики пост, Александар Шмеман.
Ако се нешто може назвати припремом за подвиге који нам следе онда је то овако згуснуто помињање скромности, подвига, храбрости и будности као вредности за сваког хришћанина. Ако већ почињу припреме - треба им озбиљно приступити. Пре свега тако што ће свако од нас пажљиво погледати самог себе, проценити своје поступке и мотивације, загледати се у дубине своје душе.
Христова прича о царинику и фарисеју из јеванђељског одломка који се чита на недељној Литургији учи нас скромности и неосуђивању других као условима да себе видимо на прави начин - како бисмо могли да радимо на себи, да заиста будемо бољи тo јест ближе Богу.
"Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник.
Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник.
Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.
А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме!
Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се". (Лука 18, 10-14)
Треба истаћи да промашај и грех фарисеја како у свом омилију наглашава Свети владика Николај, произилази отуда што је он мислио да то што није грешан као остали људи долази од тога што је он то постигао својим снагама. Заборавио је да свако добро које човек има долази од Бога који чува сваког човека од грехова. Тако да је фарисеј требао да благосиља и да хвали Бога што није као остали људи који пребивају у греху при том да има у виду да и остали људи ако се покају и отворе врата својих срдаца Богу могу да постану праведни и спашени од својих грехова. То је он превидео и присвојио добра која је имао од Бога као да су његова негирајући на тај начин Бога. Чак је дошао у храм Божији да себе уздигне.
Док је цариник стојао потпуно скрушен, испражњен од себе, осуђујући се на тај начин што није уздизао поглед ка небу већ бијући себе у прса то јест у срце своје знајући да из срца излазе сви грехови.
Зато и предстојећи пост и труд који нам предстоји има за циљ да припремимо своје срце да сретне Бога, и у том подвигу срце је критеријум успешности поста. У посту и припреми за Васкрс Христов, срце наше треба да се преобрази да постане мекше, пуно праштања, лако, неоптерећено разним испразним садржајима и греховима.
У супротном ако наше срце остане хладно и непреображено, наш пост није угодан Богу. Нека би нам Бог био на помоћи да када стојимо на молитви пред својим Оцем Небеским били истински скрушени и испражњени од свега самохвалисавог, злопамтећег, које нас практично омета да се сретнемо са Богом. Ако успемо да победимо себе и на молитви стојимо како је стојао цариник, моћи ћемо да у радости дочекамо Васкрс и да на тај начин наша срца постану радоснија и живља.
Никола Станчић
