Затим, тиха, хладна и полумрачна црквица. Нема кандила, нема оног пламичка да лелуја, не мирише на тамјан. Дубоки наклон пред величанственим иконостасом браће Филиповића из Мале Реке у Дабарском срезу. Фотографишем криомице. Опипавам гиздаве чипке у дрвету. И још неколико речи остављам у Књизи утисака. 
У ове дане, тешко реч права излази. А и... за путне белешке (опет) по Старој Србији, ко још мари...
Ипак, нек остане успомена на једно сетно Сретење, дан уочи Сретења. Јер, звона ипак звоне: сетно, у нама; јеком, страшном, коњских копита ослободилаца, за нама.
Душица Филиповић
(Приликом посете Скопљу уочи промоције њене књиге Метохијски сфумато)
