Опробао се  у архитектури и урбанизму, али и ентеријеру, оставио је значајан траг и у примењеној уметности. Са правом се може рећи да је Николај Петрович Краснов  био руски неимар Србије јер је утицао на изглед Београда, али и бројних градова и варошица широм наше земље. 

Својевремено је Архив Југославије, поводом обележавања 65–те годишњице од оснивања уз помоћ Дома руске дијаспоре “Александар Солжењицин” којом је обухваћен и велики део докумената који су били први пут изложени јавности на увид.

Николај Петрович Краснов (1864–1839) рођен је у Москви, завршио је Московско училиште сликарства, вајарства и градитељства 1885. године. Радио је као градски архитекта у Јалти, а затим на Криму на изградњи двораца због чега је добио звање „Архитекте Руског Царског Двора” 1911. године. Две године касније постао је и „академик архитектуре”.

У Београд је дошао 1922. године после тридесетпетогодишњег плодног рада где је нашао свој нови дом са мноштвом већ пристигле руске емиграције. Запослио се у Министарству грађевина Краљевине СХС где је постао инспектор Архитектонског одељења и до своје смрти, 1939. пуних седамнаест година руководио пројектантском групом у Одсеку за монументалне грађевине. Иако му је право име Николај у знак захвалности и оданости новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као Никола. Сахрањен је 1939. године на руској парцели београдског Новог гробља.     

У периоду између два светска рата требало је обновити ратом разорену земљу, такође надоместити и професионални недостатак пројектаната изгубљених у Првом светском  рату. У најсложенијим градитељским програмима, пре свега решавању пројектних решења за монументална административна државна и престоничка здања предњачили су управо руски емигранти, међу којима се посебно истицао Краснов. Игром судбине која га је, заједно са породицом, довела у Србију и у којој се трајно настанио, убрзо је, још једном у својој професионалној каријери, понео епитет дворског неимара. Рад у провереном академском стилу, којим је тако суверено владао у својим пројектима учинили су да добије новог мецену – овога пута у личности краља Александра Другог Карађорђевића.

Краснов је такође био поштован и омиљен и међу својим колегама сарадницима из Архитектонског одељења, који су га од миља звали Чича Краснов, о чему, уз бројну архивску грађу  сведоче и сећања архитеката савременика.

Тешко је побројати шта је све пројектовао, осмислио, нацртао...Био је аутор монументалних објеката и палата које су се градиле новој, знатно већој држави од оне пре Првог светског рата. Биле су то зграде за Државни савет и Главну контролу Краљевине Југославије, Министарства финансија, Дома народне скупштине, зграда Државне  архиве, до оних нешто скромнијих габарита али подједнако важних у културном, просветном и привредном развоју Краљевине (Позориште “Мањеж“ у Београду, гимназије у Ужицу и Бијелом Пољу, Народна школа у Светог  Николи, царинарнице у Прахову и Ђевђелији, Пошта и телеграф у Панчеву, Руски соколски дом у Београду и Дом слободних зидара, такође и уређење Кур-салона у Бањи Ковиљачи), преко сакралних објеката (црква Ружица у Београду, пројекти за иконостас манастира Светог Романа и даровна звона краља Александра Другог и краљице Марије Карађорђевић намењена храмовима широм Краљевине), затим дворских резиденцијалних објеката (Краљевски двор на Дедињу, Маузолеј и задужбину династије Карађорђевић на Опленцу) затим Моста краља Александра Другог Ујединитеља, као и меморијалне архитектуре, посвећене српским ратницима и страдалницима у Првом светском рату (спомен-костурнице на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну и на острву Видо, пројекти за споменике у Грбавчу, Тирани, Елбасану и Скадру, заслужнима за отаџбину, народним посланицима и командантима, спомен-чесме) а чијој је изради прилазио са посебном пажњом и пијететом. Уз рад у атељеу био је подједнако посвећен и раду на терену, посебно када је било у питању проучавање народног градитељства (фотографије и скице српских домаћинстава у централној и Јужној Србији – Деспотовац, Јагодина, Алексинац, Ниш, Медвеђа), као и рад на фортификационим утврђењима (уређење Београдске тврђаве и Петроварадинске тврђаве у Новом Саду), а подједнако важан део његовог опуса чини и рад из области хералдике (скице за Орден југословенске круне, за српску верзију ордена Светог Андреја Првозваног, такође и брош краљице Марије са мотивом двоглавог орла, као и фасадна хералдика на појединим објектима за које је већ израђивао пројекте).

Несумњиво је да су Краснов као и други руски градитељи умногоме унапредили изградњу и изглед Београда, такође и градова широм Србије и до данас остали упамћени као угледни пројектанти који су значајно обележили једну епоху у историји српског градитељства.

ПОЛИТИКА