21. април 2015.

Нина Деан, (27), атрактивна, млада глумица, новосађанка која пуним ангажманом стално у жижи, стиже да максимално професионално покрије улоге у неколико представа скопских позоришта, али и ораганизује, плесне роле у групи Ребис, у разговору за Спону, открива "рецепт" за висок степен енергије и надахнућа у читавој лепези обавеза.

Превасходно је, како истиче, посвећена ангажману у матичној кући позоришту Комедија, али врло успешно и са посебним шармом плени улогама у Драмском, Македонском народном театру, Позоришту за децу и младе.

Игра у представи "Ах, љу­бов моја", Колета Ангеловског, "За секого има по една", Владлен Алек­сан­дров, "Женидба", Дејана Пројковског, "Лет над кандидатското гнездо", Ан­дреја Цветановског, "Евридика", Нине Николић, "Животот на Молиер" , Алек­сан­дра Поповског, "Волшебникот од Оз", Боњо Лунгова и у "Стјуардесама", Синише Ев­ти­мова.

Рођена Новосађанка из првог брака професорке и кореографа Гордане Деан - Поп Христове, одрасла у Скопљу, уз "другог оца" глумца Кирила Поп Христова, носи неке специфике које су се у доброј мери одразиле на уметничко сазревање "у пракси".

Радно си присутна у више позоришта у Скопљу, где себе "проналазиш" највише у тим улогама и какав је осећај играти пуном снагом у толико представа?

Одрастала сам и порасла у Македонском народном тетру (МНТ). Тамо сам била на свакој представи. Маштала сам да ћу једног дана радити у тој кући. Живот међутим, није никад такав какав ми планирамо да буде. Аудиција је била у Тетатру Комедија, то сам искористила и постала део те куће. Не кајем се. Комедија је тежак жанр, највише је играм, али више познајем драму. Ово искуство које сам стекла радећи у Театру Комедија је непроцењиво, уз десетак представа. Играм међутим и у Драмском, Тетару за децу и младе, где играм моју омиљену "Чаробњак из Оза" – режија Боњо Лунгов. У суштини реперотари се усклађују, пуно је глумаца који играју на више места...па се на основу тога и праве репертоари.

Приоритет имају матичне куће, тако је и у мом случају - Комедија је на првом месту. Иако је више жанрова, више различитих приступа, сада сам предодређена на комедију. Као и људе у овој кући, са њима сам и највише радила и приступ и припрема је ту најусклађенија. Иако, рецимо у Дечјем позоришту играм једну представу заволела сам те људе и одлично сам прихваћена тамо, да имам утисак као да играм годинама...они су баш уиграна екипа, раде дуго година заједно...драго ми је дам сам постала део те мале породице.

У МНТ је другачије али такође се лепо усклађујем, и тамо сам добро прихваћена.

Да ли комедија остаје у приоритету као трајно уметничко опредељење?

Кад боље размислим, у жељи да понудим искрен одоговор можда не бих радила цео живот само тај жанр. Више бих желела неку тешку психолошку драму, неки озбиљан комад, са неким јаким женским ликом који има дилему, који се колеба, ломи. Можда произлази да је комедија лака, али ни мало није. Напротив, али је лепо да има разноврсности, да се промени жанр.

Последња представа премијера "Нешто пропуштамо" управо је оповргла установљена очекивања да је реч о "сувој" комедији, напротив комад има озбиљну црту праве драме, са импликацијама која у себи има интертексуалност, актуелан тренутак уметности у друштву?

- Ми смо успели у том подухвату. Није било ни мало лако. Потешкоћа је јер се у послдње време не праве такве представе. Као да је забрањено да глумци и режисери кажу шта се тачно дешава у позоришту. Мени је жао због тога. Морамо бити критични, морамо проговорити о томе. Зато је последњи текст генијалан. Сама представа веома добра, мени посебно драга - суптилна, али директна. Послали смо јасну, јаку поруку, како је данас уметност девалвирана, како је "на продају", где су у свему томе глумци, како лутају, залазе у полтичке воде, а текст обухвата све те теме веома озбиљно. Неизоставна је тема новца. Где су те паре! Како се и на који начин долази до тих грантова...и како се одступа од свега тога што је претходно рађено, и стварано...

Успех је узјамни као и мајсторство и текстописца и режије, како се све то ускладило из глумачког угла?

- Горјан Милошевски је донео занимљив текст, али је претрпео доста промена. Режисер Бојан Трифуновски је ту помогао. Но, радили смо на томе да би текст постао природнији, да би се и ликови пронашли, ускалдили... Добар је био и на почетку, али је фалила нека нит, и веома је похвално и добро што је Горјан прихватио та одсутпања и прилагођавња... Био је баш отворен.

И јеси ли задовољна пријемом публике у ужем и најширем смислу речи?

-На премијери су се управо из бранше уверили и доживели на свој начин комад који говори о њима о нашој струци, нашем занату, иако смо дан уочи премијере играли за средњошлколце, и морам рећи да су одлилчно прихватили и разумели поруку и ови млади људи. И та "обична публика" је савршено прихватила текст. Вредно помена је и то да нам представу уздиже и учешће Сашка Коцева.

Балет и позориште, Нови Сад и Скопље, јер су то засебни светови, и како се у свему томе проналазиш, јесу ли то две засебне личности?

-Објаснила би овај феномен кроз пластичан пример, када ми звони мобилни телефон, и када у причи клијенту објашњавам детаље око часова у Ребису, и блиски људи ми кажу да се драстично променим када говорим о томе и када зађем у тај свет пословности, јер је то и неминовно, мислим, ту сам пословна жена. Никад нисам мислила да ћу се бавити тим стварима - са банкама, рачунима, јер ми сада није ту Гордана мајка која је у Еквадору, и сада више не држим часове, дакле немам времена за балет, већ сам постала "суви административац"...научила сам и ту неке нове ствари о којима раније ништа нисам знала...

Како живиш паралелно са свим ликовима са сцене да ли та пословност и живот свакодневице, могу ретко да после представе све то једноставно "оставе" на свесци?

Некада када су емотивније сцене у питању деси се да ме и након представе држи мисао и живот лика са сцене, али је то углавном само након представе и не траје дуго... У представи "Многу врева за ништо", Дејана Пројковског, било је таквих примера, тамо је била подела комичног и озбиљног дела, тај необични комад је тако и конципиран, написан, па се некако и тај трен претаче и меша са нашим животима...Ту лежи та чудноватост сцене и живота ван "на ваздуху". Доживимо узјамно сви те емоције па некада и плачемо заједно, што је веома добро за представу.

Како се припремаш за предтаву, за "улазак" и "излазак" из лика у лик?

Мени не треба много времена у савладавању текста представе. Више ми енерегије и времена одузима припрема око костима, облачење, шминкање, фризура...Ти детаљи ми указују шта играм те вечери. Који и какав лик имам преда се. Коју особину "облачим на себи". Који карактер истичем. Текст добро држим у глави, немам ту навику да га листам, поново ишчитавам. Што се представа више игра, онда је припрема скраћена, аутоматски се изађе на сцену...

Остане ли макар мало слободног времана за читање - пратиш ли шта се дешава у свету позоришта, позоришне критике... или се "искључујеш" и просто одмараш?

Нисам, баш размишљала о овиоме, али ненамерно кад размисилм, не читам нешто из те сфере. Волим да се искључим, и посветим само ономе што радим, кроз истраживање текстова иде и истраживање одређене психологије лика...

Представе

За представу "Лет над кандидатското гнездо", редитеља Андреја Цветановског, Нина Деан каже да има чудан текст, јунаци у њој никада ништа не ураде, само говоре о неким замишљеним тријумфима.

- Никако да победе Змаја, на крају се испоставља да Змај и не постоји... са јасним апликација нашег стања друштва. Успели смо да убацимо неке новитете да уместо тадицоналне музике убацимо реп варијанту, модеран детаљ, али ова није више на репертоару, као што не иде више ни "Женидба" – Дејана Пројковског.

Са представом "Живот Молиера" Александра Поповског, на жалост, пре две године није гостовала у Београду, али се нада да ће 24. маја отићи у Турску за када је заказано гостовање у Анталији. Ту је и представа "Листрата" Театра комедија - режија Наташа Поплавска, затим, "Важно е да се викаш Ернест" (Ирена Стериовска)...

Алтернатива

- Представе на алтернативним сценама имају некад занимљиве приче, лепу глуму, проницљиву поруку, али тешко се одрже. Тешко је и са терминина, простором, да ли су и када глумци слободни, све то треба поклопити. Рецимо, "Ко је пуцао 21." је продукција МКЦ-а режију потписује Нина Николић. Одлично је прошла, прихватила је публика, али је извођење могуће само једанпут месечно, а то је заиста мало.

Лик

- Публика ће другачије да гледа на глумца када он говори политичким речником, када се открива идеолошки и у полтичким приликама, и то на начин којим крши уметничке кодксе. Јер када је на сцени посматрач очекује да види лик из предтаве, он види огољеног човека, не и лик из драме... иако је постало опасно да се каже све, да се каже истина.

Милутин Станчић