08. јул 2016.

Најновијом акцијом Хуманитарне организације Срби за Србе (СЗС) уз партнерску сарадњу са Споном за подручје Македоније, обухваћена је помоћ за четири породице са издвојеним финансијским средствима у износу од 900 евра.

Кроз топла рана јутра, пробијали смо се поново ка Поречу. У сусрет породици Крстевски из села Латова, у општини Македонски Брод на западу Македоније.

Претходна акција хуманитарне организације СЗС такође је обухватила овај давно заборављени крај, Пореч – малу Шумадију, како су је накада звали. Остављено, скрајнуто подручје, где су се некада силно неговале српске традиције и обичаји.

И овога пута траса води околним, заобилазним путем. Другог званично и нема.

Јер, такав је тај поречки крај. Отргнут, забачен, неповезан са осталим путевима. Да би зашао у ту област човек мора да се из запдног дела земље након Кичева упути ка Македонском Броду. у област са педесетак села и засеока, налик некој врсти - потковице.

Од почетне тачке кроз сва запуштена села у којима живи свега 6000 душа, долази се до самог језера Козјак, надомак главног града Скопља, са оне стране планине Водно.

Латово

Наслоњен је крајолик са дивном природом из западних предела ка централном појасу земље. Путна инфрструктира је таква да је неопоходно ићи тим заобилазним путем, преко Гостивара, Кичева, па до села Латово, уз реку Треску.

У том селу породици Крстевски обезбеђен је фрижидер са хладњаком и миксер за кухињу.

Овога пута домаћин Сашо чекао нас је у Кичеву, још на улазу у град, крај некадашње касарне ЈНА.

Около су никле нове џамије. Одлазимо заједно до продавнцие беле технике где бирамо фрижидер са комором, и још коју потребну ставку за кухињу.

Мали проблем представља чињеница да је транспорт робе за који дан, па остајемо ускраћени за заједничку фотографију са дариваним производом и укућанима.

Али предах у Латову, селу војводе Мицка је неизоставан.

Вредни Сашо нуди своју шљивовицу, са осмехом налива чашицу, зна да је обичај у Срба да се шљива пије, али да је у Македонији реткост да се сем лозе окуси добра ракија "мученица". Риба је већ спремна. Улов је његов из реке која протиче тик крај села. Отуда је, кажу и настало име Пореч: поред реке.

Захвалан је на помоћи. Како вели, са својим укућанима. Супругом Валентином и троје деце моћи ће да користи фрижидер и комору јер им је то сада најпотребније. Поред школе Христина (17), Сашка (16) и Борче (8) помажу у кућним пословима. 

Разговарамо о потребштинама и текућим обавезама младих али и старих.

- У сиромашној кући фали све, каже Сашо, али бих волео да имам мотокултиватор, како би земљу боље и лакше обрађивао.

Огњанци

Следећа дестинација коју је обухватала ову најновију акцију хуманитараца СЗС који брижно бележе и помажу заборављене Србе у овој балканској држави јесте посета самохраној мајци у селу Огњанци надомак Скопља.

Славица Васић (1967), рођена у Гњилану, одакле је током 1999. дошла и уточиште пронашла у селу Огњанци, у општини Петровац (име добило по краљу Петру Карађорђевићу). Славица има три ћерке: Драгану (25), Наташу (23) које су већ удате, а Мирјана (20) живи са њом, али јој је највећи проблем нерфегулисан статус боравка јер се обе званично "воде" као странци.

Држављанство Македоније немају, као ни лична документа за  странце. Све то утиче на усложњавање проблема и са медицинском заштитом и негом, јер је свуда третирају као странца.

Славици је  обезбеђен шпорет на дрва Алфа плам. А каже да јој је неопходан основни намештај "нека гарнитура двоседа и кревета и неки висећи елемент. за кухињу"

Скопска Црна гора

Последње две породице којима је даривана помоћ СЗС су на Скопској Црној гори у селу Кучевишту.

До домаћини су нам знани, јер су већ били уврштени у списак породица за помоћ.

Вишечлана породица Перовића; Срећка и Љиљане са њихово четворо деце: Анастасија (10 година), Светлана (6), Петар (9) и Кристијан (4) добила је по сопственом избору електрични шпорет и основне животне намирнице. Зејтина, шећера, брашна, слаткиша, хигијенских артикала...

Анастасија је имала и поклон за нас, цртеж који је спцијално припремила.

Некада је породица имала и краву, али је због немаштине Срећко морао да је прода. Каже, сада чува свиње, кокошке, али би због деце желео да купи козу. Од недавно је због дугова морао да прода и аутомобил.

Породица Златка и Ленке Гушкин који имају троје деце: Никола (18), Александар (16) и Ивана (12) обезбеђена је машина за прање веша.

Њима је ипак и даље, највећа невоља потреба за бољом медицинском негом болесне Ленке и за додатна испитивања, лечење и операције за које породица просто не може да пронађе и обезбеди ни минимум неопходних средстава...

Милутин Станчић