Слободни људи

После толиких прљања човекове речи
после толико отрова, уместо млечи

Када свој своме туђ поста
народ, сит беде, воста

Истини у очи погледа
Не сави леђа, отаџбина је једна!

Ово је само једна песма из најновије збирке песама изузетне Катице Ћулавкове - „На врху језика“ коју је недавно објавила водећа издавачка кућа у Македонији „АрсЛибрис“, део чувене „Арс Ламина публикације“, као део едиције „Македонски књижевни класици“. Нове песме Ћулавкове,  са македонског, дефинитивно морају бити преведене и на српски језик, јер је реч о изузетној савременој македонској поезији.

Књига садржи 40 песама, подељених у седам циклуса: Забрањена љубав, Чежња за слободом, На врху језика, Претече, мученици (поетске драме), Непослана писма (међуциклус), Око Соколово (треће око) и Године старости.

– „На врху језика“ опевава моју везаност за оно што замишљам као свој први мајчински и очински Дом, свој и синовљев, моје дете... Главни знак тог дома је „придев” македонски: македонски језик, македонско поднебље, македонска прошлост, обреди, обичаји, веровања и фолклор Македонаца. Тај Дом је наизглед мали и затворен, у суштини огроман и отворен поглед на свет. У њему се преламају разни светови, као што се и он прелама у разне друге светове, сећања, снове, заблуде и предрасуде. Можда оставља утисак да је посесиван, али тај утисак је лажан. Реч је о потреби за „тлом под ногама“, за „сопственом собом“ – истиче Ћулавкова.

О значењу наслова књиге и процесу настанка песама рекла је:

- Поезија настаје из стања када смо на ивици, када смо негде између стварности и фикције или маште. На ивици између стварности, која нам омогућава да останемо на земљи, да останемо живи тамо где јесмо, и (с друге стране) понора или оног света. Те граничне државе, гранични идентитети, одувек су ме занимали, у сваком смислу: језички, стилски, природни, физички... Живимо у свету који упрошћавамо својом визијом да је свет оно што видимо овде и шта се дешава у овоме простору.

Али у ствари, наш свет је мали одраз простора, универзума, нечега много бесконачнијег него што људски ум сада може да схвати. Оно што сам покушала да напишем у овој књизи, и стога то сматрам ризичним покретом у својој поетици, јесте да не избегавам нашу стварност – личну, друштвену или историјску. Оне се рефлектују на моју свест...

Песме су инспирисане мојим животом и животом који видим у Македонији - преломљене кроз своја осећања, своју свест, машту, дајем им нову димензију. Неке од песама сам стварала спонтано, лежерно, али има песама које показују мој истраживачки дух, у којима песник треба да доживи одређене догађаје у себи, као да су његови и део његовог језика...

[caption id="attachment_26992" align="aligncenter" width="696"] Македонски књижевни великани - на промоцији Катице Ћулавкове био је присутан и Влада Урошевић[/caption]

Е, ово је где је проблем са врхом језика. Нагласила бих да у нашем језику нема дна језика као идиома. Користи се пословични врх језика који се односи на нешто што желимо да кажемо, а не можемо да се сетимо тренутно. Тако је и са поезијом – у њој аутор тражи праве стихове... Што се тиче стихова који показују личне емоције, мислим да поезија не губи ако препознамо додир са неким личним ситуацијама. Једноставно, песма треба да буде као пун месец! Не сме бити празан, без смисла, да се читалац запита о којој је теми песник писао и изгуби се у магли. Песма треба да буде чин пуне игре, транспозиција сна, и кроз њу се могу исказати лична и колективна осећања...

У књизи изражавам емоције и бригу о језику. Нашем језику је потребна нега, посебно сада. Поезија пружа прилику, захтева од песника да извуче максимум из повезаности речи из песме, у смислу значења, ритма, слике, сазвучја, музикалности, имплицитних осећања и порука – додала је Ћулавкова.

Катица Ћулавкова (Велес, 21.12.1951) је песникиња, есејиста, теоретичарка, приповедачица и антологичарка. Редовни професор (у пензији) Теорије књижевности, књижевне херменеутике и креативног писања на Филолошком факултету „Блаже Конески“ у Скопљу (Одсек за општу и компаративну књижевност). Ћулавкова је редовни члан МАНУ (од 2003), члан Европске академије наука (Салцбург, од 2014) и потпредседник Међународног ПЕН-а (од 2008).

Њене књиге поезије су преведене на више језика (албански, енглески, бугарски, италијански, португалски, румунски, руски, словеначки, српски, турски, француски, хрватски, црногорски, шпански). Објавила је преко 40 ауторских књига поезије, есеја и приповедака, као и двадесетак приређених антологија, хрестоматија и критичких издања. Руководила је неколико домаћих и међународних истраживачких пројеката. Оснивач је е-часописа компаративних студија „Мираж“ и вишејезичне збирке „Различитост“ Међународног ПЕН-а, а шест година је председавала Комитетом за превођење и језичка права.

Добитник је највише државне награде за животно дело Македоније „11. Октобар“, као и бројних награда за поезију, критику и есејистику у земљи и иностранству.