Наша издања стижу до врло необичних библиотека, кабинета, а у исто време и до сваког засеока од Старог Нагоричана до Јосифова.

У овом броју "Слова" разговор с поводом - Јелена Топалов, интервју са Драганом Басекић. Преносимо СТАВ Јасмине С. Ћирић.

Природно се надовезујемо с теме на тему, са лекторком Јеленом Макевић.

Када смо пре двадесетак година постављали уредничке темеље, основе рада, у уредништву са сарадницима осмишљавали рубрике и контуре Слова и Словцета, успоставили смо правила од којих се није одступало до данас. А бројеви се нижу; ево га – седамдесети (70). То је само по себи – подухват. Смемо рећи, имајући у виду све околности.

Не одступамо од српских становишта; представљамо наш народ и особеност Србаља на овим просторима, посебност кроз једну сасвим необичну призму; саткану кроз приче о људима, приказ тајни, чаробне сакралне географије, културе ексклузивности, на страницама се може пронаћи и замагљена историја митских обриса, феномени недостатка верских слобода и основних постулата ускраћених људских права, посебне религиозности; речју о лепоти и доброти нашинској. 

Дајемо потпору и пору нашим животима.

Наше је једно мало добро, а има их повише, богме; али и то најмање лепо је корисно, јаче бива од свих њихових лажа и зала.

Правила се, дакле, нису мењала у ових 70 бројева. Јесу формати, облици и странице, али се естетика усавршила. Дизајн је мерило вредности. Различите печате том курсу давали су многи дизајнери, ми, ипак, упућујемо речи хвале нашем актуелном. Ваљано је и пожељно знати препознати реч, и причу уз фото списе пренети на хартрију, што читаоци свакако разумеју.

Исписујемо историју. Част нам је што нас је Манојло Мањо Вукотић „Вукотић медиа“ описао у својој најновијој књизи „Убиство српског новинарства“, где на 104. страници бележи Слово као једини лист на српском у Македонији, говори да је српско новинарство доведено на ивицу опстанка. Дијагноза кризе, али и позив да се професија врати свом задатку, одговорности и јавном инетерсу.

А шта су новине, заправо, данас? Изнова се питам, и читам, и пишем. Одлазе ли у историју, за потпалу или рециклажу? У магацине. Подруме попуњавају, или се брижно чувају – у гаражама.

Можемо ли и смемо ли одустати? Живимо пуним плућима у раздобљу необичном, срозавају се вредности убрзано, али смо лепоти – одани. Понижења одбацујемо. Тржиште доминира, знамо, али – врдамо. На светлост дана, од нас – нови број.

А припремајући га, табанамо; изнова. Обронцима Скопске Црне горе, па у Матејичу. Па до Кавадараца. Посетили старе и нове цркве. Изнова били у хуманитарној мисији од Дојрана до Кучевишта. У Куманову „испекли“ нову причу историјских огледа – подсетника. Неимарили у Коњару и Четирцу.

Нико нас није узалуд чекао. Па ни Ви.