Упорности нам не мањка. Вртимо се у круг, смејемо се и смањујемо. Одани вребају, чекају и упиру прстом, да им се „парохија“ не угрози. Вагају да ли припадате њима, или сте прецртани, јер су само они дани и изабрани да буду представници рода. А нас; све мање и мање.
Форму задовоље свакако. Није њима ни до бројки, ни до положаја, до културе понајмање. Јер, култура је стваралачки подухват. И она настаје у историји. До у срж материје. Није им ни до уметности, нових издања, писанија, свеобухватног стваралаштва.
До следеће смотре, поделе се маске, да се лица не виде. Гласове вапаја не чују, потаман је све, деценију по деценију.
Предстоје нови „скупови“, и прошли су неки стари. „Окуп“ до Окупа. Крај спомен меморијала, те установа културе, активирају се, анимирају, сликају се и разиђу. До нових. Вечите „теме над темама“ се заобилазе. Примат је основна парадигма.
Таква је српска свакодневица и реалност у Македонији, годинама. С краја 20, и почетком 21. века, рекло би се, иста слика. Године не стоје, потрошено време - цури, а утисци остају - исти.
Позне су године. Слика иста. Тона нема. У слободном паду, гравитацијом олаком. Речи сувишне. Пречице утабане, ђонови излизани. Као и образ. „Прича“ о „јединству“, напретку, и благостању, отрцана је. Али је „у игри“, шпил карата се врти. Од лажи не види јој се лице. Све тањи тас, и бројке неумитне.
Истина никада и није била њихова интересна сфера. Вечито лебди тамни облак, радијација са светлописа избија, не може се сакрити, испразним речима, бескорисног битисања, крепе један другог том празнином.
Са све фамозним асоцијацијама на појединаца и вајним бројним регионалним одборима. Неким, само њима знаним, кровним организацијама.
Мноштво гласова се удвостручује. На све стране нашег времена. Стихови песника нас крепе. Свако је у свима, и сви су у свакоме. И можда смо сви криви за све: и добро и зло одјекују космосом. Устројство нашег поретка наказност пружа. Остајемо пуни наде у безнађу.
„Размишљање једног обичног српског вола“ зборио је (Домановић), а ми додајемо - време се мења, а волови стоје.
Доба је ново, а навике старе. Призма сатире превазилази време и наше оквире. За сатиром ни нема потребе.
Записана је само реалност.
Милутин Станчић
* Уводник Слово број 71 октобар 2026.
