30. октобар 2017.
Будућност света је у толеранцији. Глобализација, ма шта под тим појмом неко подразумевао, захватила је све битније процесе у науци, привреди, култури... Без националне, верске, расне, културне и сваке друге толеранције свет неће бити могућ. Свест о толеранцији на балканским просторима има дубоке корене, мада има оних који желе да покажу супротно. Српска књижевност на старом књижевном језику (свих рецензија) и усмена, коју је прикупио Вук Стефановић Караџић, мноштвом интернационалних мотива потврђује да никада није била изолована.
У првом броју дубровачког часописа „Срђ", у јануару 1902. године, објављен је Проглас који су потписали власник и уредник Антун Фабрис (Корчула, 17. април 1864 ‒ Дубровник, 14. октобар 1904) и проф. Лука Зоре (Цавтат, 15. јануар 1846 - Цетиње, 9. децембар 1906), главни сарадник. Тај и данас занимљив текст написан је о Божићу (католичком) 1901. године. (На слици Алекса Шантић са пријатељима из часописа "Срђ").
Назив часописа „Срђ", на насловној страни, штампан је ћирилицом и латиницом, наводи Драган Коларевић у прилогу за РТС. Текстови су такође штампани на оба писма. Шта је то онда значило (1902), шта то значи у овим временима? Можда је боље и не размишљати? Заборавити сопствену прошлост?
У Прогласу, који је програмски текст, издавач и уредништво саопштавају ондашњим читаоцима:
„Дубровник, који је за тамне балканске нићи чувао жижак српске просвјете прекаљене латинским хуманизмом; и који се, као независна држава и као књижевна република своје врсте, није никада одрекао заједнице са српскијем залеђем на Балканима ‒ како то утврђују и политички и књижевни споменици његовијех архива ‒ заступао је у вијеку већ минулом, и онако расцарен и обезглављен, правац умјерености и широкога хуманизма у препороду српске књиге."
У том програмском тексту јасно су дефинисани циљеви, културна, научна и историјска мисија:
„Надахнути овијем угледима, „Срђ" ће настојати да изнесе свијету на видик плодове српске књиге поглавито приморске, која за овијех деценија жестоке политичке борбе није у опће имала ни времена, а ни пригоде да изнесе своје радове на божије видјело.
Наш ће Срђ настојати да одговори овоме позиву и овој потреби. По њему има да се на научном и књижевном пољу поново зачује глас Дубровника, а с њим и приморског Српства. Његове су странице отворене свим Дубровчанима, свим Србима, па и брацкијем племенима на југу, а не тражи друго него једну мисао водиљу, којом су његови оснивачи задахнути:
Мисао српског књижевног јединства на основи здравога развитка народнијех сила, које је наш бесмртни Вук на видик изнио и објавио."
Власник и главни сарадник „Срђа" у Прогласу посвећују пажњу и писму, залажу се за толеранцију, мада сматрају да је изворно српско писмо ћирилица. Писмо не би требало да буде препрека Српству:
„Овај Дубровачки гласник, трећи у новије вријеме, китиће се и једнијем и другијем писмом, којим Срби пишу, и ако је увјерен да је азбука словенскога Апостола Ћирила једино писмо народно, а ово му је народно обиљежје признавала и Дубровачка држава, дописујући ћириловскијем писменима са сусједнијем једнокрвнијем владарима."
Посебно су се залагали за верску толеранцију, јер су власник и главни сарадник „Срђа", као и Вук Караџић, сматрали да постоје Срби три вере:
„Без сваке вјерске страсти, „Срђ" ће настојати да све светиње Српскога народа једнакијем поштовањем пази. Не заборављајући да је Српство у три вјере раздијељено држаће се најшире вјерске сношљивости и здравог либерализма."
Народи памте прошлост да им се лоше ствари не би понављале, да би се на темељу добрих, проверених, старих, у континуитету, градиле нове.
