Икона „Свети Димитрије”, из 17. века, са рестаурираним троном, враћена је на своје место, у главну цркву манастира Хиландар, посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, на Митровдан, када се и слави један од најважнијих православних војника међу светитељима. После вишемесечне рестаурације враћена је на један од четири стуба, у главном делу цркве, чији је ктитор краљ Милутин (1282–1321), преко пута игуманског престола на коме се налази чудотворна икона „Пресвета Богородица Тројеручица”, највеће светиње Хиландара.

На исти стуб, са рестаурираним троновима, враћене су иконе „Свети апостоли Петар и Павле”, и централна икона „Сабор Светих арханђела”.

Очекује се да ће парапети за све три иконе, који се дуборежу у радионицама Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Новом Саду, а позлаћују и монтирају у радионици код манастира, бити постављени на пролеће.

„Неопходност рестаурације захтевало је лоше стање, не само ових тронова већ и икона и иконостаса и многих других дрвених делова ентеријера, углавном због утицаја људи. У тим објектима се обавља богослужење, људи пале свеће и кандила, додирују их и целивају. И нестручни људи, понекад и монаси, у најбољој намери, покушавали су да их очисте, поправе или учврсте”, каже за „Политику” сликар-конзерватор Синиша Зековић, вођа екипе растауратора завода, која већ годинама брине о ентеријеру Хиландара.

Он је упозорио на чињеницу и да црвоточина, уз повећану влажност ваздуха, због близине мора, представља такође велику опасност. Током године, у зависности од потребе, ротира се десетак стручњака завода разних профила – вајари, сликари, рестауратори, столари, позлатари. Радови се изводе четири до шест месеци годишње, у најповољнијим временским условима, због специфичних захтева процеса.

„Пре почетка рада на тим реликвијама непроцењиве вредности, снимили смо затечено стање и одредили динамику радова. На сцену су први ступили столари-дрводеље и вајари, који су санирали пукотине и друга оштећења и израђивали недостајућe делиће. Сликари-конзерватори су затим чистили, конзервирали дрво и рестаурирали обојени слој. Последња фаза је позлата богато дуборезаних рамова рађених у касновизантијском стилу са утицајем барока. То је и најкомпликованија и најпипавија операција јер се наносе златни листићи вишеструко тањи од власи косе, скоро истоветном техником и алатима као и када су тронови пре неколико векова израђени”, објаснио је Зековић.

Комплетан процес рада, до враћања на одговарајуће место, документован је кроз писани извештај и фото-документацију.

„Радимо у импровизованој радионици коју смо подигли од приручног материјала код старе манастирске воденице уз помоћ радника ангажованих на обнови манастира пострадалог у пожару 2004. године. Наравно без радног времена, јер започети процес рестаурације не трпи паузу”, каже Зековић.

„Стари млин смо потпуно средили тако да би данас, када бисмо довели воду, могли да мељемо жито. У њему је скоро константна температура и влажност, што је неопходно да би се дрвени делови очували. Служи као прави трезор у коме чувамо драгоцене делове које смо налазили на најразличитијим местим широм манастирског поседа. Неке делове су користили и искушеници у испосницама као лежај, неки делови су, нажалост, коришћени као огрев јер смо проналазили њихове остатке. Налазили смо их и у подрумима и на скривеним местима”, каже Зековић.

У екипи рестауратора који су тренутно ангажовани у Хиландару, поред Зековића су сликар-конзерватор Мирослав Нонин и вајари-позлатари Лазар Чурчић и Милош Вујаклија. Стручњаци завода процењују да ће рестаурација манастирских реликвија можда трајати и више од деценије, јер за неке није детаљно утврђено у каквом су стању. Рука рестауратора није то благо додирнула више од два века.

Зековић је напоменуо да је од 2005. до 2013. године велика екипа конзерватора завода извела неколико изузетно захтевних радова. Реконструисани су иконостас Типикарнице Св. Саве Освећеног у Кареји, иконостас капеле конака манастира Хиландара у Кареји и стари иконостас Саборног храма манастира Хиландара, који је демонтиран у 18. веку, а на његово место постављен садашњи.

Радови су извођени у радионици, у манастирском конаку у Кареји, административном центру Свете Горе, све до 2008, када је радионица пресељена на садашњу локацију. Рестаурирана је и Часна трпеза у олтару Саборног храма. О хиландарским иконама води рачуна Републички завод за заштиту споменика културе.

Иначе, стручњаци завода, ангажовани у Хиландару, учествовали су и у рестаурацији Пећке патријаршије, фрушкогорских манастира, храмова Српске православне цркве у Далмацији, Мађарској и Румунији.

Духовни магнет

„Неописив је осећај кад имате привилегију да бринете о хиландарским светињама. С годинама проведеним на рестаурацији, готово смо постали део манастирског братства. Сигурно је да ћемо долазити и када се пензионишемо. Када једном упознате Хиландар, он вас као какав духовни магнет заувек привлачи”, каже Синиша Зековић.Антрфиле

Уништавање црвоточних инсеката у замрзивачу

„Црвоточина, као последица деловања разних инсеката чије се ларве дубећи канале хране дрветом, представља највећу опасност за делове ентеријера. Тронове на којима су иконе верници додирују и целивају и да бисмо избегли коришћење савремених, често шкодљивих, биоцидних средстава, досетили смо се једноставне, бесплатне и еколошке методе. На изненађење, а затим уз благослов братства манастира, у огромни замрзивач, који користи манастирска кухиња, стављали смо делове трона, на температуру од минус 25 степени Целзијусових. Метода се показала као веома ефикасна”, наводи Синиша Зековић.

ПОЛИТИКА