07. октобар 2016.
Нема погоднијег тренутка да се сетимо наших славних предака, у коме је и Врање пре 98 година било окупано слободом. Огромне жртве које је народ југа Србије поднео током Великог рата обавезују нас да негујемо сећање и чувамо од заборава национално херојсство и подвиге.
Када је у лето 1914 године стигао аустроугарски ултиматум да државни врх Краљевине Србије одабере између самосталности и подаништва, између независности и софистицираног ропства, између слободе и слугерајства, Србија се, као и много пута у својој историји, определила за политику очувања свог суверенитета и тиме потврдила непопустљивост према германској доктрини продора на југоисток. То је наравно, изазвало револт у Бечу. У намери да казни Србе, због, наравно, непослушности, аустругарске трупе су почетком августа 1914. године извршиле војну агресију, чиме је започео до тада највећи светски сукоб у историји цивилизације. Српска војска је током ратне 1914. године успела да се одупре насртају непријатељских снага и забележи величанствене победе на Церу и Колубари. Борећи се у саставу Моравске дивизије, а под окриљем Првог пешадијског пука Књаза Милоша Великог, многи су Врањанци положили животе у одбрани отаџбине.
У ратном урагану, на јесен 1915. године, удружене немачке, аутроугарске и бугарске трупе савладале су отпор бројчано слабије Српске војске. Врховна команда, Влада и десетковане војне јединице Краљевине Србије повлачиле су се ка албанским обалама одакле су, уз помоћ савезника, транспортиоване на острво Крф.
Након слома српске одбране наступио је период великог страдања цивилног становништва. Краљевина Бугарска је, запоседајући територије јужне и југоисточне Србије, извршила анексију тих региона. Свој ратни плен поделила је на две војно управне области – Моравску и Македонску. Центар Моравске области која је обухватала целу источну и јужну Србију у границама до 1912. био је у Нишу. Врање је било једно од шест окупационих управних округа. Главну власт у окрузима имала је окупаторска војска. Са њеним доласком у свим крајевима је суспендована важност српских закона и све установе нашле су се у рукама страних чиновника. Окупирани крајеви Србије од стране бугарске интелектуалне елите нису сматрани освојеним областима. Бугари су њих третирали као ослобођене крајеве, а називани су их још и западним бугарским покрајинама. Тако нешто можемо и дан данас да чујемо.
Због тога је, према схватањима званичне Софије, режимом чврсте руке, у окупираним областима требало неутрализовати и уништити све што подсећа на Србију. Требало је Моравској регији наметнути чист бугарски карактер. Претворити је у Моравску Бугарску. Са тим циљем била је забрањена употреба српског језика и самог имена Србин, а они који су се супротстављали против бугаризације били су свирепо ликвидирани.
Сурдулчица, о којој су сестре из манастира св. Пантелејмона код Врања певале, најбољи је показатељ како су пролазили становници јужне Србије који су одбили да прихвате нови наметнути национални идентитет. Одмах по успостављању контроле над југом централне Србије, окупаторске власти су започеле масовну ликвидацију српског живља. Под изговором да заробљенике спроводе у интернацију, на путу ка Софији, по сурдуличким дубодолинама и масурочким пољима вршена је ликвидација. Прве жртве групних ликвидација били су свештеници, монаси, учитељи, адвокати, занатлије и угледни домаћини. Идеја окупаторске политике била је веома проста. Она је претпостављала да би ликвидацијом образованих и учених људи српски народ остао обезглављен што би касније поспешило и олакшало процес десрбизације на терену. Ипак, показало се да су претпоставке окупационих власти биле потпуно погрешне. Терором, мучењем и физичком тортуром окупатор је изазвао још већи регволт код свих слојева становништва и убрзао избијање Топличког устанка.
Пошто су многе генерације Врањанаца жртве дугогодишње комунистичке индоктринације и њихове фалсификоване историографије, данас се у Врању мало зна о томе да је више од стотину непокорних четника Косте Пећанца априла 1917. године извршило велики напад на железничку станицу у селу Ристовац. Сукоб је био жесток. Окупатор је имао подршку авијације, а у јеку борбе у помоћ му пристиже и један оклопни воз. Уз велики напор и подршку локалног Моравског становиштва, четници су успели да онеспособе мост на Јужној Морави и пресеку железничку комуникациону линију Ниш – Скопље.
Још за живота опојани од стране српских свештеника, не страхујући за своју судбину, Пећанчеви четници су успели да се пробију на само 10 километара од Ћустендила, места у коме је био смештен Главни штаб бугарске Врховне команде. У билтену немачке команде потврђено је да је због четничког напада на Ристовац, железнички сабораћај према Македонији био прекинут неколико дана. Ова највећа герилска акција на Балканском полуострву у Великом рату у психолошком смислу посејала је панику међу непријатељима, а бугарска одмазда која је уследила била је стравична. Велики број Ристовчана пострадао је 5. маја 1917. године док је село у потпуности уништено. Страхоте и окупација трајали су све до јесени 1918. године када је Солунски фронт пробијен и када су јединице под командом Петра Бојовића донеле слободу Краљевини Србији.
Четвртог октобра српска тробојка завиојирла се и у Врању. Сви команданти, командири и војници реорганизоване Српске војске као да су дословно схватили речи Живојина Мишића да од брзине продора зависи и успех крајње операције. Видевши да се фронт Централних сила распада, немачки цар Вилхелм 2. је у телеграму бугарском Фердинанду Кобуршком записао да је велика срамота што је 62.000 српских војника одлучила Први светски рат.
Због тог националног херојства и страдања ми се данас морамо сетити свих оних који су положили животе за одбрану своје земље. Морамо се сетити јунака, Моравске, Дунавске, Дринске, Тимочке, Шумадијске дивизије који су пронели славу српског оружја у свим биткама од 1914. до 1918. године.
Према подацима са Версајске мировне конференције, Краљевина Србија је у Великом рату изгубила више од 1.200.000 људи. То представља готово трећину од целокупне популације према оном попису из 1914. године.
Подсећам на потресну причу коју је забележио српски новинар и публициста Антоније Ђурић, насталу на Солунском фронту. Ту причу дуго су препричавали савезнички војници. Ради се о синовима генерала Павла Бошковића, резервним официрима Српске војске који су учествовали у многим биткама и који су своје родољубље исказивали храброшћу и херојством. У једној љутој бици синови генерала Бошковића били су тешко рањени. Превежени су у савезничку болницу надомак Солуна. У тој болници налазили су се и други војници. Било је на стотине српских, француских и британских војника. Један француски лекар чувши да су у болници синови генерала Бошковића, запитао се - па да ли је могуће да и генералови синови гину на исти начин као што гину и обични војници. Тада му је српски сељак који је такође био рањен рекао: видиш, господине докторе, сви ми имамо различите очеве, али имамо само једну мајку. Наша мајка је Србија и за њу гинемо без разлике.
Зато нека је вечна слава и хвала свим јунацима који су ослободили Србију.
(Обраћање историчара мр Дејана Антића на отварању изложбе „Југ Србије у Великом рату 1915 – 1918“ у Врању)
