Случај цркве Свете Тројице у Куманову (грађене 1899–1903) показује да су таква питања далеко од реторичких. Уклањање историјског иконостаса, дара краљице Драге Обреновић, замена старог пода и преобликовање куполних покривача представљају интервенције које задиру у саму материјалну и историјску супстанцу храма. Оно што се представља као обнова може, уколико није засновано на историјским истраживањима и конзерваторским принципима, постати поступак постепеног потискивања аутентичности.
Црква Свете Тројице није тек један од православних храмова подигнутих на прелазу из XIX у XX век. Она је сведочанство сложених црквених, политичких и културних прилика у Куманову, али и изузетно значајан материјални траг српског задужбинарства на простору данашње Северне Македоније.
Подигнута између 1899. и 1903. године за потребе српске православне заједнице, у околностима дуготрајних спорова око црквене јурисдикције, ова грађевина настала је захваљујући заједничком деловању локалних верника, црквених великодостојника и владарског пара Обреновић. Краљ Александар Обреновић (владао 1889–1903) и краљица Драга Обреновић (српска краљица 1900–1903) помогли су њену изградњу прилогом од 1.500 турских лира, док је краљица даровала дрвени иконостас израђен у Цариграду око 1900–1901. године. Историјат изградње и задужбинарства документован је и у прегледу објављеном поводом 120 година од подизања храма.
Али значај тог иконостаса није био само у чињеници да га је даровала српска краљица. Његов иконографски програм откривао је далеко сложенију представу историјског и духовног континуитета. Према опису Славице Крстић у књизи „Цркви и манастири во Жеглигово” (Куманово 2021, 250–258), на иконостасу су били приказани Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава, Свети Стефан Првовенчани, Свети Јоаникије, први српски патријарх, Свети цар Урош, Свети кнез Лазар и кнегиња Милица.
Оваква иконографска целина није била случајна збирка српских светитеља. Она је артикулисала духовно и историјско памћење српске Цркве и њене владарске традиције. Представе Немањића, оснивача српске средњовековне државне и црквене самосталности, као и личности косовског и посткосовског наслеђа, успостављале су визуелни континуитет који је добијао ново значење у задужбинарству Обреновића.
Управо ту налазимо једну од најзначајнијих историјско-уметничких вредности кумановског иконостаса: модерна српска династија, посредством задужбинарства, символички се надовезивала на средњовековну владарску идеологију Немањића.
Тај континуитет није подразумевао непосредну династичку везу, већ свесно или посредно ослањање на историјске обрасце легитимитета, побожности и владарског покровитељства. Слична тежња препознаје се и у визуелној репрезентацији краљице Драге, нарочито на фотографском портрету из 1902. године, на којем је представљена у свечаној одећи стилизованој по узору на одећу српских средњовековних краљица.
.jpg)
Иако се без додатних извора не може тврдити да је краљица Драга лично осмислила иконографски програм кумановског иконостаса, њено уздарје несумњиво припада ширем контексту модерне династичке репрезентације.
Уклањањем таквог иконостаса није, дакле, замењен само један део црквеног мобилијара. Измештено је материјално сведочанство о историјској вези српског средњовековног наслеђа и задужбинарства последњег владарског пара династије Обреновић.
КАДА ОБНОВА ПОСТАНЕ УКЛАЊАЊЕ ИСТОРИЈЕ
На проблем угрожавања аутентичности храма СКИЦ СПОНА указала је још током августа 2022. године. На основу њених фотографија, саопштења и упозорења, македонски портал „Плусинфо“ објавио је 28. септембра 2026. текст о неизвесној судбини оригиналног иконостаса и дрвених елемената затечених у црквеној порти. У каснијем саопштењу СКИЦ СПОНЕ, које је 21. децембра 2022. пренео портал „Стање ствари“, објављене су фотографије старог и новог иконостаса, уз упозорење да је уклоњена и оригинална подна облога храма.
Овде се намеће питање које ни данас не би смело остати без одговора: где се налази иконостас краљице Драге Обреновић?
Да ли је сачуван у целини? Да ли су његове иконе, резбарени делови и царске двери инвентарисани, конзервирани и смештени у одговарајуће услове? Постоји ли документација о његовој демонтажи и стручна процена која је оправдала уклањање?
Без јавно доступних одговора на ова питања не може се говорити о транспарентном поступању са историјски значајним предметом. Истовремено, непозната локација иконостаса не сме се аутоматски изједначавати са његовим физичким уништењем. Управо зато је неопходно утврдити чињенице.
Према објављеној преписци, СКИЦ СПОНА се 2022. године обратила Министарству културе Северне Македоније, Националном конзерваторском центру, Управи за заштиту културног наслеђа, локалним институцијама и Кумановско-осоговској епархији. У одговору Министарства број 29-9217/2 од 7. септембра 2022. године, који је потписала тадашња министарка Бисера Костадиновска-Стојчевска, наведено је да храм није био регистрован као заштићено културно добро. Реч је, међутим, о податку који се односи на његов статус у 2022. години, а не о потврди данашњег правног статуса.
Кумановско-осоговска епархија је, са своје стране, у одговору упућеном СКИЦ СПОНИ, број 156/22 од 12. септембра 2022. године, истакла право управљања црквеном имовином и навела да су радови предузети ради уклањања дотрајалих елемената. Према објављеној преписци, Епархија је том приликом СКИЦ СПОНИ упутила и опомену пред покретање судског поступка. Таква реакција посебно је забрињавајућа у контексту настојања да се отвори стручна и јавна расправа о очувању културног наслеђа. Међутим, право управљања црквеном имовином не поништава њену културноисторијску вредност, као што ни одсуство формалне заштите не може бити конзерваторско оправдање за уклањање историјских елемената без претходне стручне валоризације.
Посебно забрињава што садашња локација оригиналног иконостаса није јавно утврђена. Према расположивим информацијама, он није похрањен у Музеју у Куманову, што захтева непосредну институционалну потврду. Чак и ако су поједини делови физички очувани, њихово измештање из изворног литургијског и архитектонског контекста нарушило је просторну и меморијалну целовитост конструкције, иконографског програма и богослужбене функције.
Ништа мање значајна није ни замена првобитног пода. Његова геометријска композиција, остварена употребом плочица различитих боја, представљала је део првобитног просторног и декоративног идентитета храма. Под није неутрална површина коју је могуће произвољно заменити новим материјалом. Он припада историји архитектонске целине, њеној материјалној култури и визуелној организацији сакралног простора.
.jpg)
Посебно питање представљају и куполе, чији су некадашњи оловни покривачи замењени новим металним покривачима од анодизованог алуминијума боје злата.
Ова промена не може се свести на питање укуса, нити оправдати општом представом о раскоши православних храмова. Олово и његова карактеристична сивкаста патина били су део историјског материјалног и колористичког идентитета грађевине. Увођењем снажно рефлектујућих златно обојених површина мења се начин на који храм делује у простору, његова силуета, однос према светлости и визуелни карактер архитектонске целине.
Замена оловног покривача може бити технички неопходна, али то не подразумева право на произвољну промену његове боје и визуелног дејства. За такву интервенцију морају постојати аутентични историјски извори, техничка документација и јасно конзерваторско образложење.
ШТА О ТОМЕ КАЖУ МЕЂУНАРОДНИ ПРИНЦИПИ ЗАШТИТЕ?
Критика ових интервенција не мора се заснивати на личном уверењу или естетском неслагању. Постоје јасно формулисани међународни принципи конзервације који захтевају поштовање изворне материје, историјских слојева и аутентичности споменика.
.jpg)
Посебно је значајна Венецијанска повеља из 1964. године, један од темељних докумената међународне конзерваторске доктрине, усвојен на Другом међународном конгресу архитеката и техничара историјских споменика, а потом прихваћен у оквиру ICOMOS–а.
Њен члан 8 прописује:
„Делови скулптуре, сликарства или декорације који чине саставни део споменика могу се уклонити само уколико је то једини начин да се обезбеди њихово очување“
Ова одредба непосредно отвара питање уклањања иконостаса краљице Драге. Да ли је његово измештање било једини начин да се сачува? Да ли је претходно утврђено његово стварно стање и да ли су размотрене могућности конзервације у изворном простору?
Члан 9 исте повеље утврђује да је циљ рестаурације очување и откривање естетских и историјских вредности споменика и да она мора почивати на поштовању изворног материјала и аутентичних докумената. Посебно је важно начело да се рестаурација мора зауставити тамо где почиње претпоставка.
Члан 11 захтева поштовање вредних доприноса свих историјских раздобља, док члан 13 утврђује да нови додаци не смеју нарушавати значајне делове историјске грађевине, њено традиционално окружење, композициону равнотежу и однос према околини.
Члан 12 исте повеље захтева да допуне буду препознатљиве и да не фалсификују уметничко или историјско сведочанство споменика.
То су начела која се не могу заобићи позивањем на потребу улепшавања храма. Њихова суштина је управо супротна: историјски споменик не треба прилагођавати савременом укусу, већ очувати његове документоване вредности.
И Документ из Наре о аутентичности из 1994. године, посебно у члану 13, препознаје материјале, форму, технике, функцију, положај и окружење као могуће изворе процене аутентичности. Посматране заједно, промене иконостаса, пода и куполних покривача зато нису три неповезана поступка. Оне задиру у више међусобно зависних својстава која чине историјски идентитет једног храма.
Шири оквир одговорности садржи и Конвенција UNESCO-а о заштити светске културне и природне баштине из 1972. године. Њени чланови 4 и 5 говоре о одговорности држава за идентификацију, заштиту, очување и преношење културног наслеђа будућим генерацијама, као и о потреби развијања научних, техничких и административних мера заштите.
KАДА СПОМЕНИК ПОСТАНЕ СИМУЛАКРУМ ОБНОВЕ
Проблем цркве Свете Тројице у Куманову није само у томе што је њен ентеријер промењен, а куполе добиле другачији изглед. Проблем је у губитку историјске читљивости.
У том контексту посебно је подстицајан појам симулакрума, који је изложио Жан Бодријар у студији Simulacres et Simulation (1981). Иако није реч о конзерваторској теорији, овај појам омогућава критичко разумевање ситуације у којој представа постепено заузима место историјске стварности.
Када се аутентични иконостас замени новим, првобитна подна површина уклони, а куполе добију материјал и боју који нису утемељени у документованом изгледу храма, настаје опасност да се споменик више не доживљава кроз сопствену историју, већ кроз њену савремену реконструкцију – или, још проблематичније, кроз њену визуелну симулацију.
Знаменити рестауратор Чезаре Бранди је у Теорији рестаурације (Teoria del restauro, 1963) наглашавао препознавање уметничког дела у његовој материјалној и историјској двојности. Интервенције на храму који је у богослужбеној употреби могу бити неопходне, али њихова нужност мора бити стручно образложена, а губитак историјски вредних елемената сведен на оправдану меру.
У том смислу симулакрум није једноставна копија оригинала, већ ситуација у којој савремена представа потискује непосредно искуство историјске материјалности. Нови иконостас може изгледати раскошније, нови под уједначеније, а нови куполни покривачи блиставије — али ниједна од тих особина није доказ очувања културног наслеђа.
Управо ту се открива најдубљи парадокс обнове: што споменик изгледа новије, то његова прошлост може постајати мање видљива.
Зато је неопходно да надлежне установе у Северној Македонији јавно саопште где се налази иконостас краљице Драге Обреновић, у каквом је стању, на основу којих стручних процена је уклоњен и где се чува документација о изведеним радовима. Подједнако је важно објавити конзерваторско оправдање за замену историјског пода и оловних куполних покривача, као и утврдити садашњи статус заштите цркве Свете Тројице.
Истини за вољу, одговорност се не може приписати искључиво институцијама Северне Македоније. Нажалост, црква Свете Тројице у Куманову, упркос свом изузетном историјском, архитектонском и уметничком значају, није добила одговарајуће место у српској историографији. Изузме ли се драгоцен прилог колегинице Славице Крстић, у доступној научној литератури тешко је пронаћи опсежнија истраживања посвећена овом храму.
Та истраживачка празнина представља озбиљан повод за преиспитивање односа српске научне, културне и црквене јавности према сопственом наслеђу изван данашњих државних граница. Без систематских теренских истраживања, проучавања и систематизације архивске грађе, фотографског документовања и стручне валоризације, чак и најзначајнија сведочанства прошлости могу остати недовољно препозната, незаштићена и изложена интервенцијама које неповратно нарушавају њихову аутентичност.
Извори и литература
1. Славица Крстић, Цркви и манастири во Жеглигово, Куманово, 2021, 250–258.
2. СКИЦ СПОНА, Апел за очување аутентичности цркве Свете Тројице у Куманову, август 2022.
3. СКИЦ СПОНА, Уклоњен иконостас у цркви Св. Тројице у Куманову, децембар 2022, Стање ствари.
4. ICOMOS, Venice Charter, 1964, чл. 8, 9, 11 и 13.
5. Српски превод Венецијанске повеље у архиви ICOMOS-а.
6. UNESCO, ICCROM, ICOMOS, Nara Document on Authenticity, 1994, чл. 13.
8. Милан Попадић, Време прошло у времену садашњем: Увод у студије баштине, Београд 2015.
9. Jean Baudrillard, Simulacres et Simulation, Paris 1981.
10. Cesare Brandi, Teoria del restauro, Roma 1963.
Додатни електронски извори: СКИЦ СПОНА – апел (2022) · Стање ствари – саопштење · Плусинфо – извештај · Венецијанска повеља – ICOMOS · Документ из Наре · UNESCO конвенција
др Јасмина С. Ћирић, доцент
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Одсек за примењену и ликовну уметност