И баш по неком оваквом дану, када сунце земљу мало штеди, обично бисмо свраћали у посету Ђорђу Михаиловићу, у паузи летњег пропутовања, што га човек у свом једноличном животу понавља сваке године, без изузетка.
И након што би нам се очи нагледале Егејског мора, он би нас упознавао са тим другим непрегледним пространством наших славних предака, што у сличном складу вечно постоје као од земље издигнути олтари давно положених жртава.
И сама сам чувара сећања на нашу славну прошлост и минуло херојство, упознала на свом повратку са летовања.
Ситан, витак и већ повијен од старости, шетао је са нама не марећи много за летњу врелину. Није слушао наше успутне опаске и болне уздахе, као да су за њега у том сусрету са живима, и даље само мртви постојали.
Питала сам га тада сасвим неспретно, „Ко ће Вас чика Ђорђе овде једном заменити?“. Ништа ми није одговорио, али је убрзо са мном у потпуности престао да разговара.
Када сам чула да се упокојио, све оне слике нашег давнашњег сусрета низале су ми се пред очима. Сетила сам се и једне телевизијске репортаже свог оца, о Првом светском рату, у којем је приказао човека који је доста наликовао Ђорђу Михаиловићу. Седео је на пању у дворишту своје куће у селу Гружа, у вуненом прслуку на којем су била окачена бројна одликовања. На ногама опанци, на глави шајкача, а очи пуне суза због сећања на славне борбе и пале другове.
Сетила сам се и оца, који је једном ушетао у нашу дечију собу у војничком шињелу са шајкачом на глави, онако висок и позамашан. Брат и ја смо тада од шока поскочили са кревета, а он се само насмејао, па потом одшетао до Калемегданског победника, којем је салутирао док су га телевизијске камере снимале. У тој телевизијској емисији, чула сам први пут песму „Креће се лађа француска“.
Све друштвене мреже, платформе, зидови, профили, ових дана били су преплављени фотографијама чувара Зејтинлика у војничкој униформи, који је позирао крај препланулих путника намерника, као једна од знаменитости коју су дошли да обиђу.
Данас сахрањујемо тог истинског чувара сећања на херојство због којег је славна српска војска марширала испод Тријумфалне капије, на бесмртне стихове наших великих песника, на страховите походе и Албанску голготу, када смо се у свом мучеништву приближили самом Христу.
И зато сада у највећој мери тугујемо, неспособни да у том сећању пронађемо данашњег човека који ни у чему не види светињу која се брани животом.
Питала сам га онда сасвим неспретно, „Ко ће Вас чика Ђорђе овде једном заменити?“.
Љубица Кубура
