10. септембар 2015.

На измаку нам и ово лето. Календарски, или временски, свеједно - одбројава дане. Слике са собом носимо, као печат једног времена, једног ухваћеног трена, једног лета. Сунчани дани, обележавали су његово трајње, његов миг, (не)препознатљиви викенди, уз опеку сунца, бар у нашим крајевима, ако се неко раније није већ отснуо, даље, терали су на одбројавање када се "дижу сидра", за пловидбу, са копна на приморске пределе.

Неки су поранили на почетку јуна, неки су хватали шпиц варијанте, други су на блиц скокнули током сваког од летњих месеци, а ето, бејаше и оних који су у позно доба кренули у те уобичајене путање, „одмора".

А, тамо (далеко) је све некако другачије. Ко се где дао отиснути. Неко далеко, а лепо може бити и у суседству.

Ја сам у Грчкој упијао јутарњу росу са мора, уз гутљај фрапеа - на гладно. Низаали су се туристи. У аутомобилима и аутобусима. Поред тих туристичких аутобуса, постојали су и неки неуобичајени. У једном таквом грчком месташцу, издваја се један бус – то је локалног фудбалског клуба. Довољно је да понуди другачију слику од уобичајене - туристичке. Каква необичност, они путују од свог месташца до другог, зарад свакодневних потреба. Не летују - већ живе. Колико се њих тичу наше слике, наше нарави и потребе као туриста? Па коло је редовно, мора се путовати. С тим, није на одмет рећи, иако се такмиче у некој од нижих лига, поседују рефлекторе за ноћни тренинг, и наводњавање терена током ноћи.

И возачи камиона за транспорт робе нису марили за необичност приозора, и њима је све било рутина. Дал на копну или поред мора, посао је посао. Ђубретарци су односили ђубре. Рупе на путевима затрпавали су радници веома ажурно. Мештани су испијали узо и кафу у панталонама. Није их човек могао забележити на плажи.

Њихове терасе су биле далеко од морске ширине. Али и њима је пристајала сталоженост, мир и достојанство, иако је деловало ко да се свађају кад проговоре. "Таки им говор", што би рекли Чарапани.

А туристи, путују, и путују. Кажу на путовања треба трошити новац. Пролазе кроз насеља, кроз неке градове, границе, сутоне...јутра...Лепо је. Има се рашта видети. За око, за душу.

Тамо и овде. Разлике - видљиве. Одлазак, па повратак. И следи дан-два адаптација. Да „батерије" држе од омдора.

У очима су и даље - плаве даљине.

Да ли сте се икада запитали, када то прија повратак у сопствени град са неке летње „одмор" дестинације? Онима из ЈНА генерације које је ишла у војску, посебно морнарицу. Е њима прија.

Каква је то слика у Скопљу? Рећи ћу вам. Крај је. Како га ко дефинисао. Уз почетак школске године, следио је онај продужени „патриотски" викенд. Па је и он завршио. Колоне аутомобила преплавиле су Грчку.

Па нови почетак. Радне недеље, која је већ на измаку. Први су и најагилније и најефикасније у овај нови радни старт ушли „Паукови". Паркинг служба је поранила.

А Служба је служба – нема дружба! Али, чини се и није прикладни назив, иако наликује камион са пипцима на ту врсту инсекта, ипак пре ће пристати – Хијене.

У пакету се возикају градом. По неколико возила траже жртве. А новина у главном граду Македоније су мобилни аутићи у центру града. Развозе (вас) управо службеници Паркинг сервиса, који страницима прво ударе блокатор на точквима њихових аутобмобила, а онда им нуде разлгедање града. Може све у једну цену, и све у року службе, они други у зони А1 оставили су блокаторе у Агенцији за електронску комуникацију. Нек се нађе.

Дивни су градови, месташца, села где одише мир, тога немамо у својим градовима, можда би нам и сиви облаци Берлина, Лондона лепо дошли. Ево их и у нашим сокацима. Али, најважније зашто је баш толико опуштено – тамо, јесте чињеница да не плаћаш ралчуне. Нема поштанског сандучета.

А Грчка, пристаје срцу. Мирише на благодат. Маслињаци испуњавају видике.

Лепе плаже, лепи кафански чаршафи у тавернама. Византијско појање у сваком селу.

A шта је заправо туризам, шта авантура благодети путешествија?

Шта се у међувремену променило? Од једне посве обичне авантуре у нашим животима, туризам је заправо постао део планетарниог бизниса.

Путовање или глобални феномен.
Некада је то било привилегија најбогатијих, данас је масовно и везује се за скоро све друштвене слојеве, генерације, поднебља. Везују га за средину XIX века, када се бележе први организовани облици ове делатности у модерном смислу речи.

Тако је и са грчким островима, малим селима, негде посебно занимљив феномен живих малих месташца до само туристичких села, „монтажних" насеља...

А у Нотесу, по нека прича. Једна је и она Моме Капора: Југ спава после ручка. Може се то и тако сагледати. Као што знамо, у свакој шали има и шале. „Југ не зна да ради, Север не зна да живи." И скупо то плаћају један другоме. Тако, пошто је два месеца продавао климу, историју, гостопримство, ваздух и воду, Југ ће у септембру купити малом Југу тешки зимски капут и послати га, са свим зарађеним парама, да студира на Северу. Север неће казати хвала за новац добијен натраг.

Велика лепота лежи у малим стварима. Треба их открити. Знати.

Милутин Станчић