09. јул 2016.
Још се не зна да ли је на фотосу севнуло обнажено међуножје познате старлете док је пребацивала леву преко десне или десну преко леве ноге, али у условима опште таблоидизације многи жућкасти, петпарачки, врло студиозно разматрају тај феномен и помно обавештавају јавност.
То што тамо нека самохрана мајка на три различита факултета школује троје деце, и сви редовно дају испите, а често једно од другог позајмљују патике да оду до факултета, или што је неко, узимајући сваког дана један оброк из народне кухиње, више од сто пута добровољно дао крв да спасе нечији живот, лако пада у сенку естрадно важног међуножја.
Између приземног сензационализма и огољене фактографије у многим штампаним медијима, посебно онима које не убрајамо у такозвану озбиљну дневну штампу, често нестане "оно мало душе", људскости која је красила негдашње белетризоване репортаже и обичне приче о људима. Зато примери који говоре o супротном заслужују посебну пажњу.
У Челинцу, малом општинском центру близу Бањалуке, недавно је један јубилеј окупио више званица него свадба сина или кћерке надалеко познатог тајкуна. Обележено је излажење двестотог броја "Челиначких новина", месечника који издаје Народна библиотека "Иво Андрић" у овом месту. Међу гостима - политичари, привредници, просветни радници, уметници, академици, с председником Академије наука и уметности РС, читаоци који се не могу сврстати ни у једну од ових "категорија"...
Све на месту и по мери и - баш као и новине које пуних седамнаест година с потешкоћама од добронамерних предузетника и општинске власти сакупљају новац да плате штампање (а штампар, узгред, жели само да покрије трошкове материјала) - све то је имало оно што бисмо најједноставније и најпотпунијим именом назвали: душа!
"Челиначке" пишу о људима, њиховим судбинама, радостима и тугама, радују се заједно с грађанима када се нешто ново сагради, прате успехе мештана, препоручују шта би ваљало прочитати, приближавају млађима историју свога краја, критикују не да би нападали него да би указали како лакше решити проблем...
Једноставно речено: нису заборавиле да новине морају имати душу, баш као и њихови читаоци.
Ранко Павловић, књижевник (Новости)
