10. март 2016.

Опет се вратих, и на путу овамо (живео интернет у аутобусима) нисам морао да чекам да ми супруга саопшти новости.

За срећу, није било никаквог Милорада, али се појавила једна дама, коју сам (будући ипак некакав музичар) пратио још као сасвим млад.

Надам се да ми неће замерити ако јој откривам године, али је у сваком случају период бивше Југославије... И тако, слушалице на уши, лаптоп у погон, и – најновија песма Калиопи, спремљена за предстојећи Еуросонг. Дона.

Пре неголи пређем на саму песму, морам да кажем у пар редова свој генерални став о Еуросонгу (или Евросонгу, ко ће га знати). Мрзим га. Сматрам га најгором музичком представом на свету, лошијом од фестивала на Златибору, у Мокрину, Сплиту, Чаковцу и најновијег спота MC Стојана - заједно. Зато што на њему, већ вековима, ничег нема. Осим можда осредњег циркуса. Музички, Еу(в)росонг је дело лично др Франкенштајна, у тој мери да потпуно могу да замислим уводну шпицу са ликом драгог доктора, који под звездицама удружења Еу(в)ровизије одушевљеним гласом виче: „It’s alive!!!“ Све песме као да су прављене од посмртних остатака (давно) прохујалих хитова популарне музике. Ако не верујете мојим речима, употребите своје уши, па одслушајте нпр. Никол из 1982. године са Ein bißchen Frieden, па слободно потражите најтрулије отпатке ђубришта песама Сајмона и Гарфанкла са краја шездесетих... Осим једног, сасвим несвесно (и непотребно, у крајњем случају) направљеног учешћа АВВА-е још 1974, све остало, укључујући разне „оригинале“ типа некаквих Џони Логана, Дана Интернешнал, Сертаб Еренер и њихових још црњих копија (да их не набрајам, срамота ме) било је крпеж нумера заборављених од Бога и нормалних продуцената, које су имале таман довољну експонираност да издрже пар месеци после фестивала (рецимо, ко се још сећа невероватне, изванредне, маштовите нумере Euphoria, победника 2012. године?). Неко ће ми замерити на овако грубим речима, па зар то није фестивал на коме су се појавили (и побеђивали) Удо Јиргенс, Селин Дион и Тото Кутуњо? Јесте, али они су већ тада били етаблиране звезде, којима Еу(в)ровизија баш ништа није могла ни додати, а ни однети. Уосталом, наше велике еу(в)ропске наде, као Жељко Јоксимовић, Марија Шерифовић, Тоше Проески, па и сама Калиопи, нису баш стекли, захваљујући овом freak-show-у некакву светску славу и експонираност.

У таквом миљеу гледано, песма Калиопи може да прође легендарно полуфинале, може у финалу и да буде међу прве три, чак и да победи, а може и да буде последња у квалификацијама. Еу(в)ропски укус не постоји. Тачније, еу(в)ровизијски. Ако се нешто допада Русима, не воле Естонци. Ако је нешто супер Турцима, не воле Грци. А придруже им се и Немци. Швајцарци су увек неутрални, а када бих ја био у жирију, највероватније нико не би добио бодове. Сви по 0. And finally (наведите земљу коју хоћете) – ZERO. Толико ме те песме узбуђују. Елем, Дона коју чух данас је далеко од лоше песме, сасвим је добра, што би рекли, права фестивалска. Калиопи је несумњиво вансеријска певачица, њен глас и интерпретација доминирају, на моменте и заводе. И ваљда је ту главни проблем. Колико је лошијих певачица (по својим не само гласовним могућностима) направило светску каријеру... Али – мора се признати – одличним песмама. Једна МаДона не може се, као певачица, мерити са Калиопи (ни са много слабијим), али не можете рећи да Like A Virgin није сјајна поп-песма. Одлично компонована, са добро смишљеним текстом, изврсном продукцијом (баш ме чуди, Најл Роџерс...), запалила је планету до те мере да је МаДона постала малтене преко ноћи краљица попа.

А Дона (без Ма) је добра балада. Одлично отпевана. Са добрим, певљивим рефреном. Са прихватљивом, мада мало некарактерном строфом. Са прилично килавим прелазом ка рефрену, узгред метрички неуклопљеном у целину. Са очајнo аранжираним гудачима после првог рефрена. Песма не да падне на том месту, потоне. Овако вероватно мали Ђокица замишља гудаче. Чак и скорашње направљена (и практично позајмљена) фраза гудача у хиту Џона Њумена Love Me Again звучи као најбољи делови Малерове Пете симфоније у односу на ово. Немам заиста ништа против господина Грила, мислим чак да је врло талентован, али се баш нешто аранжирањем није прославио. И у Црно и бело пре неколико година је ставио оне грозне гитаре, а уместо њих би свакако бољи ефекат имали dubstep wobble синтисајзери... Ал' ајде...

Наравно, увек постоји могућност да се до фестивала песма доради, измени, среди, и смислите било какав израз промене. То је рађено претходних година, то раде сви, и радиће се и даље. Но, право питање, чини ми се, јесте – ако ова песма победи (а свесрдно навијам за то) – колико дуго ће издржати на топ-листама мајке Еу(в)ропе, и да ли ће уопште ући на неку битну, као UK Top 40 и слично? С обзиром да сам, вучен ко зна каквим асоцијацијама одмах после Доне посегао за групом Foreigner и њиховом (давном) I Want To Know What Love Is, чисто сумњам да ће се то Дони десити. Претходно поменута балада из (гле чуда) 1984. године довела је I Want To Know… на 479. место листе најбољих песама свих времена по америчком гиганту Rolling Stone. За Дону се не бих усудио да прогнозирам тако нешто, чак ми песма од пре тридесет и две године звучи свежије. Дону држи у животу само – др Калиопи.

Д-р Младен Марковић