21. август 2014.
Представом Рођендан господина Нушића, аутора Душана Ковачевића, редитеља Небојше Брадића, у извођењу глумаца београдског Звездара театра у препуној сали Националне установе Григор Прличев у Охриду, синоћ је затворено је 54. издање угледне интернационалне културне манифестације – „Охридско лето".

Публика у Охриду, (у којој је, неизоставно било и политичара, од председника Македоније Ђорђа Иванова, његовог госта бившег шефа српске државе Бориса Тадића, до функционера нижег и локалног нивоа...), уживала је у представи бриљатног дочаравања амбијанта и значајних делова из живота легендарног комедиографа у периоду након Великих ратова.

Време господина Нушића, уз владање сценом Бранислава Лечића (Бранислав Нушић, слављеник), Драгана Петровића (газда кафане Спасоје), осликавали су и Тамаре Драгићевић (Љубинка Боба), Петра Бенчине (келнер), Ивана Зарића (Љуба, писац), Сандре Балабан (Каћа). Потпуну слику дијалозима, давао је Оркестар за све прилике: Милена Живадиновић, Сања Марковић и Миа Ковачевић.

Радња представе – дан и ноћ, лоцирана је у Београду, 6. новембра 1924. године, на дан прославе Нушићевог 60. рођендана. То није обичан дан, обичног човека, већ рођендан великог писца. Ова биографска драма са елементима комедије јесте музичко-драмски омаж животу и делу најзначајнијег српског комедиографа. Док га после свечане академије на Универзитету чекају и у Народном позоришту ради званичне прославе, он свраћа у Скадарлију да се поздрави са себи блиским људима. У измишљеном, али могућем следу догађаја Нушић се у кафани Златни пехар среће са младом глумицом Љубинком Бобић, затим са Спасојем - газдом кафане, који је његов ратни друг. Њихов дијалог, њихови погледи на те страхоте и вихоре највише дочаравају ту другу страну овог дела, поред комедије, сурову слика поштеног човека у вихорима ратова, првих редова... Келнером - момком који жели да постане глумац, а у друштву се нашао и један писац неодиграних трагедија. Представа са лакоћом, хумором и сетом акцентује значајне податке из Нушићевог приватног и јавног живота, а комичне ситуације сенчи нека врста трагичне ироније, као и аналогије са данашњим временом.

Кроз моћне разговоре ликова у представи дочарава се комплексна личност Нушића, али и слика бурног доба нашег (на)рода у којем је живео и стварао. Кроз представу се провлачи још један подсетник на велики јубилеј, век од почетка Првог светског рата. Бритки Душан Ковачевић врло поучно дочарао нам је историјске прерачуне, нагнао и замислио над судбином народа - поново помињање Принципа, али и преиспитивањем узрока почетка тог Великог светског рата. Дух времена додатно дочарава жива музика кафанског оркестра који води руска емигранткиња Каћа. Наговештај премештаја Нушића у Сарајево, уз незаобилазно подсећање на позоришни живот - Скопља.

Иако основа комада „заводи" према комедији, она се на један врло моћан начин базира и на трагичним елементима српског друштва у целини. Уз коју песму, стих великих умова српске књижевне историје. Уз слику и нарави народа који се опорављао од претходних ратних страхота.

Костимографија и сценографија верно преносе слику Скадарлије и Србије с прве половине прошлог века. Скадарлија – Нова недоречена прича нашег човека. Место које је врло маштовито дочарао Спасоје, газда кафане у једној реплици, рекавши: Да је Нушићу ово дом, не би никада одлазио у кафану.

Потврда чињенице да Београд ни мало није заостајао за Европом јесу између осталог и костими - женска и мушка одевеност ликова, у духу финих манира тог времена. Моћно је дочарана и тадашња (зар није и садашња) политичка сцена која се у великој мери може упоредити са данашњом, која се огледа у бахатости понашања политичких синова, али и проблемима у формирању владе. Све то су из публике смешком пратили и актуелни политички професионалци. И у том пулсирању са публиком представа и те како сликовито и снажно додатно употпуњује Нушићевску слику српског друштва.

Ковачевић је дао слику скрханог Нушића, због погибије његовог сина јединца у рату, што је потресло читав његов живот, али и неприхватањем тадашње културне елите и исмевање његових дела. Верно је приказан потенцијал будуће успешне сарадње између младе глумице Љубинке Бобе у тренутку када Нушић доноси одлуку да оде и покрене позоришну сцену у Сарајеву.

Ова представа се разликује по поставци од других Нушићевих комада само по томе што је остављена тако да се игра, али пре свега - слави његово име.

Ковачевићева честитка

За век и по од дана када се велики писац родио, нашом земљом, Србијом, прошла су два светска рата и неколико балканских, и све болести као пратња хорди монструозних армија; прошле су генерације и генерације Срба у војничким, избегличким и печалбарским колонама, прошло је сво зло овог света.

И само понекад, неке године, у предаху ратова, у данима кад је живот имао времена да учини и нешто лепо, појављивали би се људи и њихово дело вредно постојања и трпљења овоземаљских невоља.

Бранислав Нушић се родио пре стопедесет година, и као неки људи у његовим комедијама, васкрсава сваке године све виталнији и живљи него у време кад се причало да је стварно жив, кад су га као очигледно живог „сахрањивали" речима и реченицама исписаним мастилом од жучи, увредама да је његово „неозбиљно дело" само збир „лаких комедија" и - што га је посебно заболело:

„ ... Оптужба да у моме хумору има понекад и порнографије (Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, стр. 426 ). Сиромах Скерлић, он је ову лаж однео на души у гроб".

Овако пише и јада се, исповеда се и скоро плаче, у писму ћерки, Маргити, 1.марта 1924. године.

Ово дуго, тескобно и болно искрено писмо, може се читати и као Нушићев Литерарни тестамент.

Постоје некакви писани, овоземаљски подаци да је Нушић напустио овај свет 1938. године.

Те приче су попримиле таквог маха да су многи поверовали у те гласине, па се сваке године обележава годишњица његовог одсуства из свакодневног живота, у коме је живљи од свих који га помињу по тој години одласка на „онај свет".

Да је рођен, то сви знамо. А да је умро, у ту причу верују само неписмени и озбиљно необразовани људи.
Срећан рођендан,
Господине Нушићу!

У Београду, 10. марта, 2014.,

Душан Ковачевић

Душан Ковачевић је желео и успео да у Звездара театру обележи јубилеј Бранислава Нушића, оригинално и креативно, као празник српске културе, онако како то овом великану и доликује - новим текстом и представом о Нушићевом животу.... Део потврде стигао је и представом на затварању овогодишњег издања "Охридског лета".