27. септембар 2014.

Овогодишњи победник Драгачевског сабора трубача који се сврстава међу десет најбитнијих музичких догађаја на свету, је двадесеттрогодишњи Саша Крстић из села Загужања крај Сурдулице, на југу Србије.

Потиче из музичке породице. Трубу свира од кад зна за себе и као сваки млади музичар прижељкивао је да освоји Гучу. За титулу прве трубе радио је годинама, а те вечери остварио му се животни сан...

На путу дугом десетак километара између Владичиног Хана и Сурдулице, дуж реке Врле која се спушта са власинских врхова према Јужној Морави, угнездила се села. Просто, наслонила се једно на друго. Прекодолце, Биновце, Дугојница, са једне стране пута, а са друге, мало узбрдо, готово у загрљају мале симпатичне вароши, Загужање. У сваком од ових села има чувених трубача, али само у Загужању трубаче има свака кућа.

Ово симпатично село на југу има осамдесетак кућа, љубазне и питоме становнике међу којима доминирају православни Роми. Мештани се хвале да у селу имају најмање дванаест - тринаест оркестара, а да свака кућа има најмање по трубача који се традицинално такмичи на Сабору у Гучи. Ове године у ужи круг такмичења ушла су три оркестра из њиховог села, то су оркестри Владице Новковића, Синише Станковића и Саше Крстића, овогодишњег победника.

Све је почело, кажу, пре сто година када је Станко Антић донео прву трубу у село. Касније су почели да свирају Станковићи, Новковићи, Крстићи, Ивановићи, а њихове породице дају већ четврту генерацију музичара.
Док кривудавом улицом која води на узвишење на крају села тражимо сокак у коме је кућа Саше Крстића, ниско небо изнад Загужања пресече оштар звук трубе, затим се настави у акорд или два и најзад сли у мелодију сасвим пријатну, топлу, нашу. Свирач је узео да свира. Можда је само тужан, а можда је срећан, или, тек онако, по навици.
Двадесетрогодишњег младића Сашу Крстића, победника овогодишњег Сабора трубача у Гучи, затичемо у припремама за концерт у Бугарској. Жури се, чека га пут и наступ.

-Трубу свирам од кад знам за себе и као сваки млад музичар прижељкивао сам да освојим Гучу. За ову титулу радио сам годинама, а те вечери остварио ми се животни сан... Трубу је свирао мој деда, чувени трубач Душко Ивановић, па његов син Небојша, па унук Владимир, па сад ја... Иначе, окосницу нашег оркестра чинимо нас тројица: отац Горан, млађи брат Стефан и ја, а ту су и остали млађи музичари, углавном рођаци, каже наш саговорник.

Волео бих да и догодине победим...
Имена најбољих трубача 54. Драгачевског сабора саопшетана су у суботу 9. августа у један сат после поноћи. Подсећамо да је ове године на светковини трубе у Драгачеву учествовало 180 музичара из многих српских села и градова. Саопштено је да је стручни жири за прву трубу прогласио управо Сашу Крстића из Загужања код Сурдулице, најбољи оркестар је капела Дејана Јевђића из Пожеге, док је Златна труба отишла у руке Горана Ранковића из Гуче.
-Знате како је, чим човек узме трубу у руке, тај сан о Гучи одмах почне да му се мота по глави. Гуча је врхунац који желимо да освојимо...Зато смо се нас тројица првака у тренутку проглашења, баш онако тешко борила са том срећом. То је тренутак кад просто не знате шта ћете са собом, иако сам у Гучи већ побеђивао у омладинској конкуренцији. Од своје девете године наступам на Власинском лету и редовно добијам награде, у Зајечару сам проглашен за краља трубе, а о осталим наградама да не говорим...Али, Гуча је Гуча, каже овогодишњи победник.

Саша Крстић је једини трубач из Загужања који је освојио прву награду стручног жирија у Гучи. Каже да је још у неверици иако је од проглашења прошло готово месец дана.
-То су тренуци велике радости. Сећам се да сам се једва прибрао да поздравим своју супругу Кристину, сина Алена, мајку Светлану и снаху Гогу који су проглашење гледали преко телевизије. Од великог узбуђења нисам могао да погодим назив нумере коју смо пре пар минута извели. Морао сам да зовем људе из оркестра да ми помогну. Јавили су ми да је у питању „Каранфил се на пут спрема и пева" а друга је била коло „Фантазија". Уследило је честитање, награде...Лакнуло ми је тек кад сам узео трубу у руке и кад смо почели да свирамо победничку мелодију. Тај тренутак среће је неописив, волео бих да и догодине победим...

Гуча је била и остала највећи изазов за трубаче са свих страна, а живот музичара „слухиста" из Загужања између два августа остаје сасвим једноставан: породица, деца, проба, свирка...
Оркестар Саше Крстића спрема се за концерт у Бугарској, затим у Грчкој а „слатка пара и даље се зарађује на лепом домаћем весељу".

Сећање на прекаљеног трубача
Музичари овог краја редовно посећују Драгачевску музичку престоницу из које редовно доносе бројне награде. Један од њих био је Аца Новковић који важи за једног од најбољих извођача. Занат је почео да учи у дванаестој години од оца Добривоја и никада се више није одвајао од трубе. Иако није научио ни једну ноту знао је да песма његовог живота „Што ти је Стано, мори" почиње из це-мола. Увек је био захвалан на свему што је преко музике доживео и преживео.
Имао је породични оркестар у коме је свирао са петорицом синова, сестрићима, братанцима... На Сабору трубача у Гучи први пут је са својим оркестром наступио давне 1974. и 25 пута учествовао у финалу. Освојио је бројне награде међу којима је Награда за најизворније музицирање, награду публике и др.

Пред крај живота повукао се и музику препустио млађима. Имао је и коме, јер четврта генерација трубача из његове лозе већ преузима ствар у своје руке и достиже умеће које ће оркестру омогућити да напредује и прехрањује породице свирача. У свом крају остаје упамћен по одличном извођењу традиционалне српске музике, а нарочито по Власинки, колу које је својевремено надахнуто свирао на свадбама, крштењима, саборима остављајући у тим чаробним звуцима радосни одушак и душевно окрепљење и успомену на најлепше животне тренутке.

Како је труба доспела у Србију
Труба је Србину и радост и жалост. Њен продоран звук дочека га кад се роди, прати га кад иде на весеље и у рат, а испраћа га кад умре.
-У наше крајеве доспела је са Запада, четрдесетих година 19. века. По налогу књаза Милоша Обреновића 1831.основан је дувачки оркестар европског типа на челу са капелником Јосифом Шлезингером и то се сматра преломним тренутком. Такви оркестри основани су у Шапцу а касније и у другим градовима Србије. Имали су богат репертоар али су врло брзо постали препознатљиви по маршевима.

Овај тип музике усвајао се врло брзо па су чувени блех оркестри на наше село „стигли" почетком 20. века, док „трубаштво" своје шире размере добија после Првог, а нарочито после Другог светског рата. Најзаслужнији за развој ове музичке праксе свакако је Драгачевски сабор трубача који је основан као такмичење сеоских оркестара 1961. године, а дугогодишњим трајањем успоставио је нове вредности.
Данас са сигурношћу можемо да тврдимо да се најбољи трубачи могу наћи по селима у околини Врања, Владичиног Хана, Сурдулице, Лесковца, као и Бољевца, Зајечара и околини Чачка и Ужица, каже Срница Радуловић, професор у Средњој музичкој школи у Врању.

Нена Ристић Костовска