Како су текли војнички дани у Госпићу с Арсеном Дедићем, који је име добио по патријарху Арсенију, и како је дружење настављено и после живота у касарни

Док смо у касарни у Госпићу стајали у строју очекујући јутарњу смотру, придружили су нам се нови регрути. Хладан ветар с Велебита, иако је календарски пролеће било на прагу, није се предавао. Сваког тренутка очекивало се да почне смотра за коју мора све бити „под конац”. Један из строја рече да се међу новопридошлим војницима налази и Арсен Дедић, касније један од најпознатијих композитора, певача, кантаутора, музичара и песника с простора бивше државе и окружења.

Арсен је стајао мирно, загледан негде у даљину. Чувши дошаптавања, у једном тренутку нам се обратио рекавши: „ Да, стари, ја сам Арсен...”

На јутарњој смотри

Стицајем околности кревети у пространој спаваоници били су нам један до другог. Арсен је и даље ћутао. Све је трајало до јутра, до тренутка када је требало кревет распремити и затегнути, да све буде „као шибица”. Видећи да се Арсен у томе тешко сналази, као и ја на почетку, притекао сам му у помоћ, па смо захваљујући томе на време стигли на јутарњу смотру.

Наредних дана командир чете, капетан по чину, нареди да из строја изађе Арсен, Вуле Касемовић, родом с југа Србије и ја. Били смо изненађени наредбом да ћемо од тог тренутка обуку наставити у велелепном Дому ЈНА у Госпићу. Тамо су нас дочекали чланови војног оркестра гарнизона у Госпићу и капетан Чикеш, начелник Дома. Арсен се одмах прихватио клавира, Вуле хармонике. Ја сам остао „без посла”, али нисам одустајао од намере како себи да нађем место у дому. Предложио сам да заједно организујемо приредбу под називом „Деца Госпића певају” уз оркестар дома. Предлог је прихваћен, а у програму је учествовало близу стотину малишана који су певали, рецитовали и глумили. То је изазвало велико интересовање, па је приредба имала неколико реприза. Мени као организатору припало је да будем водитељ програма. Арсен је у међувремену, да би обогатио приредбу, позвао у госте Габи Новак, Зденку Вучковић, која је тада била звезда у успону певајући чувени хит „Тата, купи ми ауто”, затим, Ивицу Шерфезија и друге познате певаче тог времена.

Посебно је било узбудљиво када је Арсену стигао позив, те 1964. године, да му је прихваћена од стране фестивалског одбора Сплитског фестивала композиција „Кућа поред мора”, која га је касније прославила. Радост је била утолико већа што је ту композицију, текст и аранжман написао док је служио војни рок у Оточцу и Госпићу. Композицију су на конкурсима одбили фестивали у Београду, Загребу и Опатији. Са Сплитског фестивала Арсен се вратио као вишеструки победник, освојио је прву награду за извођење, награду за музику и текст.

Ту вест приликом повратка с фестивала прославили смо у дому, уз понеку чашу далматинског вина и морске специјалитете.

Уз Тита на броду „Галеб”

Били смо радосни, али и тужни када је стигла вест да ће Арсен морати да крене на брод „Галеб” да би забављао госте и Тита на путу за Александрију, а касније и на друге дестинације.

Посебно је било занимљиво када се Арсен с осталим војницима враћао из дома у касарну на ручак. Био сам поносан што се налазим на челу те јединице. Из многих кућа на путу до касарне одјекивала је „Кућа поред мора”, а с прозора стидљиво су гледале многе девојачке очи и отпоздрављале Арсена.

Иако смо се у војниковању зближили, Арсен је мени, а и осталим војницима, ретко говорио о себи. Најчешће је показивао фотографију ћеркице Сандре коју је добио у браку с Весном Сујгој, нећакињом књижевника Антона Густава Матоша. Понекад је причао о тешком детињству у Шибенику, да су му родитељи Јован, грађевински радник, и мајка Вероника, која је прихватила православну веру, па су је из милошта звали Јелка.

Испричао нам је и то да је на крштењу требало да добије име Игор, али су родитељи прихватили савет свештеника да се зове Арсеније, по патријарху српском Арсенију Трећем Чарнојевићу. Није показивао интересовање за најважнију споредну ствар на свету фудбал, као већина нас, јер је био у свом свету музике и уметности. Трогодишње школовање на Правном факултету заменио је Музичком академијом у Загребу на одсеку за флауту, коју су му, како је волео да каже, родитељи купили продајући дебелу свињу...

Много је музичког благо остало иза Арсена, незаборавне шансоне, музика за филм, телевизију и најмлађе. Довољно је поменути и „Модерато канатабиле”, „Ни ти ни ја”, „О, младости”, „Човек као ја”, „Кад би сви људи на свету”... Контакт с Арсеном сам наставио свих ових година без обзира на тешке дане иза нас.

Тешко сам поднео вест о његовој смрти. Опростио сам се саучешћем у виду букета ружа, сећајући се, при том, како је тешко поднео растанак од мајке која му је била велика подршка и инспирација.

За све што је створио Арсен је добио на десетине признања, међу којима је и Орден заслуга за народ СФРЈ. За себе је говорио да му је уметност изнад свега, па и политике.

Јован Стојић

 (Политика – Магазин)​​