25. јул 2017.
Женска књижевност је фраза, излизана. Књижевност је добра ил лоша. Све остало је клише.
Друга је ствар, што је "женско перо", скрајнуто, и кад то не заслужује, квалитетом својим.
Ова је, средина конзервативна, затворена. Бити жена и бити у другом плану, то је нормално. Свакодневно. Књижевност ту, није, никакав изузетак.
И заиста, мало их је, књижевница, које могу да се похвале иоле значајном позорношћу, а има их, које то заслужују или су заслуживале, али је нису дочекале, на жалост.
Жене писци маргинализоване су након Другог светског рата, а о периоду пре тога, не треба трошити ни речи.
Имена Аницe Савић-Ребац, Ксенијe Атанасијевић, Светлане Велмар Јанковић, Гордане Олујић, Гордане Ћирјанић, Радмиле Лазић...довољно говоре. Има ту и добитница НИН-ове награде, а то су још и "светли" примери.
"Лепи се могу назвати миљеници светлости... А светлост је лепота, као што су лепота истина и знање, а средство којим се остварује истина, то је љубав".
Цитат ће можда неки и препознати."Јосиф и његова браћа", Томаса Мана. Један од најбољих романа, икад написаних. Али мало ко од нас зна, да је реченица, којом се млади фараон Енхатон обраћа својој мајци описујући Јосифа, уствари цитат из књиге Анице Савић Ребац: "Претплатонска еротологија".
Аница је превела први део своје књиге и послала Ману, с ким се иначе дописивала. Он је био одушевљен тезом да је Ерос пре свега светлост, а да је светлост лепота.
Сепарат који је примио од Анице и данас се може наћи у циришком архиву Томаса Мана.
Лагум, роман Светлане Велмар Јанковић, на неки начин, јесте изузетак. Пажња и публицитет...велики, заиста. Али кратког даха.
Од савремених књижевница, једино се Биљана Србљановић изборила, за већу пажњу и то захваљујући њеној еруптивној природи.
Ево, узмимо пример Иване Димић, добитнице последње НИН-ове награде, за роман Арзамас. Ко о њој још говори.
Јелена Лонгард за књигу прича "Вашарски мађионичар" добила је Европску награду за књижевност, награду “Женско перо”, награду “Златни Хит Либер” а уједно и награду “Биљана Јовановић”.
Задње споменута награда именована је по прерано преминулом Биљаном Јовановић, која је српску књижевност обогатила романима, "Пада Авала", "Пси и остали", "Душа јединица моја", драмама "Урлике Мајнхоф", "Лети у гору као птица", "Централни затвор", "Соба на Босфору", и збирком песама "Чувар".
Особита и обдарена, била је муза опозиције, спремна да стане испред тенка.
А колико је памтимо, колико призивамо, у сећањима, нашим. Недовољно.
Споменимо у том контексту и Мирјану Новаковић са књигом "Страх и његов слуга", политичким хорор романом, како је назвала своје дело, којем је за длаку измакла НИН-ова награда, ал зато није награда "Исидора Секулић".
Исидорину награду добила је и не много позната, не својом заслугом, Соња Веселиновић за "Кросфејд". Веселиновић је ауторица "који тек долази" и наклоњена је радикалнијим жанровско-формалним решењима.
Придодајмо овом одабраном, полутајном друштванцету, још и Злату Коцић. Врсну песникињу ,есеисту и певодиоца. У својој поезији снажно је ослоњена на фоклорно-митолошку традицију, на једној страни, и искуство књижевне авангарде, на другој.
Није случајно, ни незаслужено, што је песник Иван В. Лалић сматрао, да Злата Коцић може бити проглашена за "Кодерову кћи“.
На крају,сасвим промишљено, завршавам са књижевницом на коју, прво помислим, кад се спомене "женско писмо" у Срба.
Погађате, претпостављам, да је реч о великој Исидори.
Морам нешто да признам. Путописе не волим. Али њена "Писма из Норвешке", обожавам.
Треба бити мајстор, велики, па писати путописе, таквим стилом и таквом лепотом.
Позната је чињеница, да су њу, Црњански, Андрић и остала братија, примили у свој интимни круг. Посебно Црњански.
И не заборавимо, памтимо, да кад је велики Мирослав Крлежа, илегално препливавао Дрину, да би се у Србији пријавио за добровољца, у српској војсци, у свом џепу имао је само једну књижицу...књижицу, Секулић Исидоре.
Дејан Силјановски
