Српски кореограф Александар Илић не зна за предах. После вечерашње премијере савремене плесне представе „Одустајање”, у којој је потписао кореографију, а која ће бити изведена на отварању Јадранског фестивала игре у Будви, путује за Скопље где ће са Националним балетом Македоније припремити гостовање балета „Пепељуга”, који ће бити изведен почетком јула на Дечјем фестивалу у Шибенику. Пут га затим води у Цеље, где ће са колегиницом Мојцом Мајцен премијерно представити пројекат „Цељски сви”.

У септембру ће београдска публика имати прилику да погледа његову кореографију у представи „Игра сновиђења” Зоре Бокшан Танурджић у сарадњи са редитељем Николом Кљајићем, а за крај године у припреми су и две нове премијере у Скопљу и Подгорици.

Савремена плесна представа „Одустајање” настала је по делу „Роман о Лондону” Милоша Црњанског, на музику Дејана Божовића, у продукцији Црногорског балетског ансамбла, који делује при Музичком центру Црне Горе, а биће премијерно изведена вечерас од 20.30 сати на сцени између цркава у Старом граду у Будви. Режију потписује Марио Павле дел Монако. На питање шта се крије иза наслова представе „Одустајање”, Александар Илић одговара за „Политику”:

– Носталгија, недостајање, па на крају и одустајање... Да ли? Изазов је био искорачити од оригиналног назива представе по коме је настала наша плесна верзија „Романа о Лондону” Милоша Црњанског. Неколико месеци раније, пре почетка рада на представи „Одустајање”, упитао ме је један пријатељ: Александре, да ли си имао прилику да посетиш Москву? Не, нажалост. Имао сам прилику са посетим Санкт Петербург, одговорио сам. Рекао је да би требало, јер из Москве се протеже поглед на целу Русију, па и на остатак света. Па зар није случајност да Црњански за своје главне актере у роману, а касније нашој представи, отелотворује у Русе, руске мигранте, носталгичне и неодгонетљиве, измештене из свог непрегледног амбијента у потпуно другачији, отуђени и скучени свет од оног где им душа лебди у несагледиво.

Бројне су метафоре, примећује Илић, као на пример подсмех главног протагонисте Николаја, према свему што је овоземаљски живот који му је наметнут, а сопствени истргнут. Трагичан је наш Николај, али искрен и заштитнички опредељен у љубави према вољеној Нађи, према својим коренима и вери. Према свему што је далеко иза њега.

У том сукобу Николаја Рјепнина са самим собом, зло га надвладава и присиљава на одустајање, на најгоре мисли, на фатални бег у бесповрат. У томе ће му помоћи уметнути лик Мефиста, који се подсмева, поиграва са успоменама и сећањима, које олако баца у смеће, где напослетку и сам завршава.

На питање како се представа „Одустајање” уклапа у тему овогодишњег Јадранског фестивала игре у Будви, који за тему има миграције, наш саговорник одговара:

– Нажалост, тема миграције је безвремена, као и само човечанство. Кофери се изнова на различитим деловима наше планете пакују, али не увек из истих намера. У скорије време се садржаји кофера пуне у нади да се побегне од страхота које неминовно сукоби намећу. Неколико ситница, једна фотографија или албум слика и карта у једном правцу, нешто је чему сведочимо и ми на овим просторима. Иако, због не тако далеке историје, требало би да имамо снажнију емпатију према колонама избеглица, који тумарају уз и низ ограде ауто-путева, с презиром гледамо на те „светске” путнике којима је долазак у нове градове све само не туристичка дестинација. Уме човек да буде бездушан и хладан, као што је и Лондон суров према Николају из наше представе.

Као подсетник, тема овогодишњег Јадранског фестивала игре, напомиње Илић, преиспитујућа је и опомињућа, где и како видимо сопствену будућност, будућност своје деце, земље и вере. А како каже, процес рада на овој представи био је врло комплексан и играчки нови терен за младе балерине: Ксенију Синђић, Данијелу Симић, Катарину Вујошевић, Тамару Радоњић, Сташу Шћепановић, Тијану Драговић и Алину Тсоумоу и играче Владимира Секулића и Емануела Масцитија, који долазе из поља традиционалног класичног балетског образовања.

Амбициозни Александар Илић имао је ипак на почетку рада на представи „Одустајање” извесни отклон од „Романа о Лондону” Милоша Црњанског. Зашто? 

– Анализирајући дело „Романа о Лондону” прошао сам низ етапа, али и лутања, преиспитивања, попут Николаја „лутајући улицама Лондона”. Ишчитавајући изнова дело, затим различита истраживања, радове и тезе на тему „Романа о Лондону”, и на крају, или све време, консултације са редитељем Маријом Павлом дел Монаком, важна ми је била спознаја природе ликова. Трагао сам за оправдањима појединих поступака наших актера, њиховим стањима и на крају судбинама, које им је давно пре нас одредио Црњански. Попут Мановог „Чаробног брега”, много пута сам западао у замке Црњанског. И сам сам осетио снагу носталгије током студирања у Лондону, али и његову безвремену и елегантну лепоту, те снагу и моћ која уме да буде разарајућа. Црњански нам је оставио скоро па аутобиографски дневник, у коме свако од нас може да се пронађе. Фокус јесте у иронији субјекта према својој судбини, друштвеној и личној деградацији, одбојности према западу, који је у нашој представи уобличен у ентеријеру раскалашног и еротизованог кабареа. И све су то нише у којима се наш главни актер из наде суноврати у стални отпор, гађење, предају, одустајање, самоубиство.

ПОЛИТИКА