Пре педесет година, 1972, објављен је роман Данила Киша „Пешчаник”. Роман је објављен у издању Просвете из Београда. Друго издање Пешчаника објављено је 1975. године.

Настао после два рана пишчева романа, „Мансарде” и „Псалма 44”, као и романа „Башта, пепео”, као средишњег члана пишчеве породичне трилогије, „Пешчаник” заокружује породични циклус који је Данило Киш са себи својственом иронијом називао и породични циркус.

„Пешчаник” је једна од кључних књига Данила Киша. О овом роману написан је велики број студија и есеја на различитим језицима. То је једна од Кишових књига о којој се највише писало у књижевној критици.

„Пешчаник” је једна од најпревођенијих Кишових књига. Први превод „Пешчаника” – објављен је 1974. године на мађарском језику, у издању Форума из Новог Сада и Европе из Будимпеште, да би потом уследили превод на албански, у издању Рилиндије из Приштине, пољски, француски, шведски, румунски, немачки, шпански, холандски, енглески, италијански, хебрејски, јапански, грчки, фински, бугарски, словеначки, руски и кинески језик.

Од почетка осамдесетих година повећава се број превода и различитих издања  „Пешчаника”, да би интерес за ову књигу поново оживео код издавача, преводилаца и читалаца у различитим културама у последњих петнаестак година. Пешчаник је доживео више издања на енглеском, француском, немачком, шпанском, мађарском и пољском језику.

Кишов „Пешчаник” је велика сага модерне књижевности о потрази за оцем, за властитим идентитетом, као и за могућности сазнања о свом свету и његовој историји. Језгро из кога је проистекао „Пешчаник” са особеним романескним поступком у коме се смењују поглавља у форми „истражног поступка” јесте очево писмо настало 5. априла 1942. године, пре очевог одвођења у нацистички логор:

– У „Раним јадима”, тај свет је виђен очима детета; у роману „Башта, пепео”, поглед се шири кроз приповедачев поглед; у  „Пешчанику”, обојица нестају, и приповедање тежи ка готово божанској објективности. Иако засноване на доживљеном, те књиге су препуне документарних елемената.

Последња, „Пешчаник”, у целини је егзегеза једног аутентичног очевог писма, датираног 5. априла 1942. – тако је Данило Киш видео настанак и карактер свог славног романа.

„Пешчаник” заокружује тематске линије Кишове породичне трилогије настајући из аутентичног нуклеуса плаћеног најскупљим личним искуством:

– Пишем једну антрополошку књигу: на основу једне људске кости, као да је у питању кост каквог Диносауруса или Тираносауруса, покушавам да реконструишем изглед целе те животиње, да сваку кост ставим на своје место, да кости обложим месом, да учиним да кроз месо почне колати крв, да дозовем њен глас (те животиње), њен урлик, да испитам пределе кроз које се та животиња, Тираносаурус или Хомо сапијенс, кретала, шта је с киме говорила, где је и с ким је спавала, шта је сањала, какви су били климатски услови у време њеног постојања. Та кост је једно писмо које носи датум 5. 4. 1942. године – говорио је Киш.

Потекао из тако интимно драгоценог документа који у магији приче оживљава настали свет и нестале људе, „Пешчаник” је књига прелаза од приповедања породичне епохе у које се умешала историја према документарној прози Кишове новелистичке трилогије у којој су историјски и друштвени процеси дугог трајања изашли у први план. Утемељен у писму из логора, као последњем сачуваном трагу постојања човека у историји и, у исти час, нестанка човека пред ударцима свирепе историје, „Пешчаник” проистиче из „горког талога искуства“ по коме ће бити запамћен 20. век.

Као и друге књиге Данила Киша, „Пешчаник” је књига са судбином. За ову књигу Киш је 1972. добио НИН-ову награду за роман године. Пет година касније, током полемике око „Гробнице за Бориса Давидовича”, Данило Киш је протестно вратио НИН-ову награду, јер је тадашња редакција овог недељника објавила неколико оптужујућих напада на Кишову новелистичку књигу и његов уметнички поступак.

Нова издања „Пешчаника” већ десетак година објављује Архипелаг.