Испред централног спомен-обележја у сребреничком месту Скелани јуче је одата пошта за 305 српских цивила и војника из овог места и неколико оближњих села, страдалих током рата, од којих је 69 убијено 16. јануара 1993. године, то јест пре 33 године.
Према подацима, у наставку етничког чишћења средњег Подриња, започетог у априлу 1992. неколико хиљада наоружаних припадника муслиманских снага из Сребренице, под командом Насера Орића, у једном од бројних напада упале су у зору 16. јануара 1993. у српска села у околини сребреничког насеља Скелани. Пуцали су и убијали људе у њиховим кућама, у сну, а имовина је пљачкана и уништавана. Тог дана – 16. јануара, убијено је 69 мештана, од којих су две трећине били цивили, међу њима и неколико деце. Рањено је 165 људи. Од 30 заробљених, половина није преживела мучења у сребреничким логорима, док се четири особе и даље воде као нестале, подсећају медији.
Под најездом наоружане војске, беспомоћни цивили спас су покушали наћи бежећи према граничном мосту на Дрини, ка Бајиној Башти у Србији. Неки су покушали да се домогну друге обале препливавањем реке. Мост на Дрини, једини излаз за цивилно становништво, био је под сталном митраљеском и снајперском ватром. Многи нису успели да се домогну друге обале. Највише цивила убијено је управо на мосту, у његовој непосредној близини, или никада нису испливали из хладне Дрине.
Лидер СНСД-а Милорад Додик истакао је јуче у Скеланима да је у једном дану убијено 30 одсто мештана Скелана, истакавши да је сваки дан – дан српског страдања, не само у последњем него и у Другом светском рату. „Инсталирали су Суд БиХ који служи да се заштите злочинци. Насер Орић је био процесуиран пред тужилаштвом у Бијељини, а онда су направили своја правила и рекли да имају право да Суд у Сарајеву изузме сваки предмет широм БиХ”, подсетио је Додик.
Најмлађа жртва покоља у Скеланима био је петогодишњи Александар Димитријевић, док је његов брат Радислав имао 11 година. Са мајком Милицом покушали су да се домогну Бајине Баште, али су код граничног моста погођени рафалима. На мосту је убијена и Гордана Секулић. Тада малолетни Цветко Ристић из Кушића остао је без целе породице, куће и имовине.
Овом злочину претходио је низ бестијалних покоља у том поднебљу. Након уништавања више од стотину српских села и засеока у братуначкој и сребреничкој општини током 1992. године, муслиманске снаге су на Божић 1993. године заузеле Кравицу и још неколико српских села у њеној околини, када је почињен масакр над цивилним становништвом. Девет дана касније уследио је свеобухватан „завршни” напад на Скелане и околна села.
Два покоља – на Божић у Кравици и потом 16. јануара у Скеланима није преживело 118 Срба, од којих више од половине цивила.
Тада су опљачкана и спаљена српска села и засеоци Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, део српских Скелана и још неколико насеља. До Црвице, Петрића и њихових засеока нападачи нису стигли и то су једина српска села у сребреничкој општини која нису спаљена током рата. За бројне злочине над српским становништвом у Подрињу, укључујући и оне у Скеланима, ни после 33 године нико није одговарао. Као и друга злодела над српским народом широм земље, и ова су почињена у првим месецима или првој години рата. Ови злочини нису били обухваћени ни оптужницом против Насера Орића у поступку који је пред Судом БиХ окончан његовим ослобађањем, известили су бањалучки медији.
Директор Центра за истраживање ратних злочина над Србима у 20. веку Миливоје Иванишевић изјавио је да је након масовног покоља Срба у Скеланима 16. јануара 1993. јединица којом је командовао Орић обавестила команду Другог корпуса такозване Армије БиХ у Тузли да је подручје Сребренице 100 одсто очишћено од Срба, а Братунца 60 одсто.
