27. јул 2016.

У Великој Хочи, мирном шетњом са фотографијама киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије и парастосом за убијене, 18. јула обележен је дан сећања на све пострадале Србе у Ораховачком крају од 1998. до 2000. године. 

У општини Ораховац убијено је и отето 87-оро Срба. Као дан сећања на све жртве одређен је 18. јул, јер је 17. јула касно поподне и сутрадан укупно 42-оје Срба отето и убијено од стране шиптарских екстремиста. Само из села Ретимља је киднаповано 16 Срба и један убијен, из Оптеруше осам Срба, из Велике Хоче двојица, а из Ораховца 11 Срба киднаповано, а четворица су убијена.

Парастос за покој душа свих пострадалих, испред споменика убијеним и киднапованим Србима ораховачког краја, служили су парох ораховачки отац Веља Стојковић и парох великохочки отац Миленко Драгићевић. Осим мештана Велике Хоче и Ораховца, и чланова породица убијених и киднапованих Срба са Косова и Метохије који су организовано дошли из Београда, Краљева, Ниша, Косовске Митровице, Грачанице и других места, парастосу су присуствовали и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан Козарев, председник Комисије за нестала лица Вељко Одаловић, заменик премијера у Косовској влади Бранимир Стојановић и секретар Црвеног крста Косова и Метохије Драгиша Мурганић.

Отац Миленко се у поздравном слову захвалио свима који су присуствовали парастосу рекавши да је чување спомена на невино пострадале Србе наук свима који долазе после нас да се то никада и никоме не би поновило:

-Ми ћемо им увек давати спомен вечит, за наук свима који долазе после нас, да се то никад не понови било коме. Нека њиховим породицама и деци Бог да снаге, вере, наде и љубави да издрже до свршетка овога земаљскога живота, а надамо се, верујемо, да ће доћи Христос који ће судити свима нама, па и њима. Како заслужимо, тако ће нам Бог дати.

После парастоса окупљени су се послужили житом за покој душе свих пострадалих, а у сали Дома културе у оквиру пригодног програма, приказан је и кратак документарни филм ,,Страдање Срба на Косову и Метохији“.

У име породица киднапованих и убијених Срба, и ,,у име сестринске љубави“ окупљенима се обратила чланица Одбора за нестале, спасавање и враћање посмртних остатака трагично пострадалих Срба, Олгица Божанић. Олгици су шиптарски екстремисти киднаповали браћу Тодора и Лазара Костића, са још 13 чланова породице Костић из Ретимља, и њихови посмртни остаци су пронађени 2005. године у масовној гробници Волујак:

-Данас, после 18 година када говорим о породичној трагедији, не могу да кажем да сам остварила свој циљ. Мој циљ је била жеља већине да их вратимо живе, дочекамо да са њима празнујемо и славимо рођендане, матурске вечери и испраћаје у војску, свадбе, крштења. Нисам срећна и нећу бити срећна, али сам поносна што сам остала у успоменама да су наши мученици који су својом крвљу уписали своја имена у историју страдања српског народа на Косову и Метохији, да су пуних 18 година храбрили и били уз нас и само њиховом и божјом подршком, и подршком наше власти и свештенства, да се духовно уздигнемо, да нам је вера та у Бога јединога. Да нас Он учи, да нас води и да сви имамо свој крст на плећима, да не можемо мењати судбине ничије, па нисмо могли да променимо ни судбине наших најдражих што их душмани одведоше пре 18 година.

Рекла је да је до сада на многим местима говорила о трагедији њене породице али је имала поверење да говори и у име свих породица које је задесила слична судбина. Но, никада није издвојила своју рођену браћу Тодора и Лазара, од свих са подручја Ораховца. Она је испричала шта је све прошла за ових осамнаест година заједно са породицама које су изгубиле своје најмилије. Описала је пут трагања, од крематоријума у Клечкој, и марша мира до Драгобиља, од стратишта у Радоњићком језеру, до гробница у Малишеву и јами Волујак, где су на крају и пронађена њена браћа са осталим Костићима. Пронађени су, како је рекла Олгица само делови тела, јер су после мучења страдалници српски и експлозивом разнети. И опет, после идентификације њена борба да се сви заједно, кад већ не могу бити сахрањени у својим родним местима одакле су отети, сахране на гробљу Орловача у Београду. Тамо данас почивају једни крај других.

Заменик директора Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију Душан Козарев је рекао да су Срби у ораховачкој општини међу првима у време ескалације сукоба на Косову и Метохији осетили “сву страхоту дивљачке мржње која се надвила над све што је српско”:

- Био је то почетак најновије кампање истребљења српског народа и брисања трагова његовог постојања на овим просторима. Ипак ми смо данас овде, као живи сведоци да тај монструозни план није успео.

Козарев је додао да настрадали, погинули, отети и нестали Срби, никоме ништа нису скривили, осим што су били Срби и нагласио да сећање на жртве не сме да избледи, да не треба да се заборавља шта се десило, да треба да се тражи правда, уз жељу да се што пре открију починиоци:

- Ми треба са се боримо снагом љубави, разума, уједињења, доброг васпитања деце, која су наша будућност и која ће на најбољи начин опоравити српство и на овим просторима.

Подсетио да се у последња два века свака генерација у Србији рађала са надом да ће бити поштеђена ратних страхота и готово да нема генерације којој се та нада остварила, али ипак остаје да се надамо да ће и други научити да воле мир онако како га воли српски народ, и да ћемо можда баш ми “бити део те срећне генерације која ће успети да стави тачку на вишевековну спиралу насиља у овом нашем немирном региону”.

-Данас нема речи којим се могу утешити рођаци и пријатељи ораховачких мученика. Страдали су иако зло ником нису желели, а зло им је, без обзира на то, на врата покуцало као незвани гост. Нема речи утехе, нити рационализације којима би све кроз шта су прошли Срби у Ораховцу и околини било учињено мање страшним, а туга и бол ублаженим. Ми можемо да на зла која су нас затекла одговарамо само онако како су чинили наши преци, тако што ћемо да трајемо и постојимо као народ, да се радујемо животу и миру, да не гасимо кандила и не заборављамо свој род- поручио је заменик директора Канцеларије за КиМ, Душан Козарев и додао:

-Сваке године на српским стратиштима на Косову и Метохији вапимо за правдом, не зато што она може да врати оне који су нам узети, већ зато што је то предуслов да уопште можемо да се надамо да зликовци неће доћи по још. Осуда оних који су чинили злодела била би поука да они са којима делимо међе желе да са нама живе у миру и да нам не желе зло. Они који нам до сада нису дали правду не могу да нам одузму сећање и нашу човечност. Гајећи сећање и негујући човечност окупљаћемо се овде док је Србије и српскога рода као вечни доказ наше невиности и туђе срамоте. У име Комисије за нестала лица у Влади Републике Србије окупљенима се обратио председник удружења Вељко Одаловић:

-Овде се налазе жртве, страдале од оних који су на најбестијалнији начин све оне Србе из Ораховца, Зочишта, Ретимља, Оптеруше, Велике Хоче, препознали као неког ко се налази на путу остварења њихових повампирених циљева. Ови мирни људи нису никоме ништа урадили и нису низашта криви, осим што су били Срби.

Одаловић је нагласио да је важно што се споменик налази у Великој Хочи, јер је Велика Хоча не само место страдања већ и место постојања:

-Ове цркве које се налазе у Великој Хочи и народ који овде живи, који је остао, упркос свему, говоре о томе да је ово свето место, да треба да се окупљамо овде, заједно са онима који памте шта се десило и поколењима која долазе да пренесемо, да не заборавимо.

Косовске институције, како је додао, очигледно до сада саме нису биле спремне да се суоче са злочинима почињеним од стране припадника ОВК и да их проицесуирају, али да верује да ће сада то бити неминовност и да косовско друштво, ако жели бољитак, мора да се суочи са злочинима. Државни органи ће инсистирати, пред судом који ће ускоро почети да функционише, на разрешењу судбине свих несталих лица, да се породицама пружи што је могуће више информација о томе ко је одговоран за ове злочине. Јер како је рекао ,,то је та правда која апсолутно мора да буде постигнута“.

Подсетио је да је у нападу на Ораховац и околину било стотину отетих Срба и Рома, али да је 22. јула 1998. акцијом делегације Међународног комитета Црвеног крста у Приштини, ослобођена група од 35 цивила који су били одведени из манастира Светих Врача у Зочишту. У тој групи биле су жене и два болесна мушкарца из села Ретимље и Оптеруша, као и игуман манастира Зочиште отац Јован Јеленков са монасима. Посмртни остаци тридесет и шест особа из периода 1999-2000. је седам година касније - у масовним гробницама Малишево и Волујак као и неким појединачним гробницама, пронађено и идентификовано. Но, још увек се трага за још тридесеторо са листе из Ораховачке општине.

Заменик косовског премијера Бранимир Стојановић рекао је да је ово тежак дан за све Србе на Косову и Метохији и да се данас сећамо оних „који су нам пре времена отети неправедно, недужни, без икаквог разлога, отргнути од својих породица“.

Треба послати поруку, рекао је, онима који нешто знају о томе, али и онима који су у томе учествовали. Да кажу како су ови људи страдали, или која је судбина оних за које се још увек не зна где су и шта им се догодило и да тиме искупе и себе и будућност своје деце.

-Ми ћемо подсећати оне који су у томе учествовали сваке године, да нисмо заборавили и да ћемо тражити, инсистирати да се приведу правди. За њих би било лакше да признају, да кажу то што знају, да буду кажњени за то, а да породице ових људи који траже своје нестале макар знају шта се са њиховом децом догодило, са њиховим родитељима, са њиховом браћом, сестрама и да на тај начин ова бол буде макар мало мања- поручио је Стојановић.

Координатор Удружења породица киднапованих и несталих на Косову Милорад Трифуновић је рекао да нико није одговарао, нити је процесуиран за злочине почињене над Србима на Косову и Метохији.

Чини му се, како је оценио, да се злочинци налазе у власти тзв. државе Косово, а да их штите они који су им помогли да створе државу и који су саучесници у злочинима над српским становништвом, нарочито 1999. године.

-Ми смо предали многе доказе нашем Тужилаштву за ратне злочине у Београду, многим међународним институцијама које се баве истраживањем злочина на Косову, међутим, нико нажалост до данашњег дана није процесуиран. Не знамо више шта ћемо, дошли смо данас овде да се помолимо Богу, и желимо да њихови злочинци добију заслужену казну - рекао је Трифуновић.

Оливера Радић