О књизи и потреби писања приче о савременом тренутку  дочаравао је „прекрупан или преситан“ трен, и оно вечито: тешко живети по принципима моралности. Ауторка није ни мало крила нити и детаље везане и за сопствени живот и погледе на свет који се додирују и преклапају са јунацима њених књига.

Јунаци овог романа су необјављена књига, јунакиња из те књиге и списатељица исте. Та наративна раван заправо је само сцена преко које се осликава наш свет као кошница и као апокалипса. Прича је ово о томе како се укидају морланост и саосећање, а слави егоманија и конзумеризам; о томе како упркос идеји да – свако може све – заправо постоје невидљиве полуге моћи и  човек за час, без обзира шта и колико вреди – постаје невидљив. Главна јунакиња Риста Срдић је конзервативни побуњеник  у свету глобалних превирања, али и у свету традиције.  У роману се преплиће више ликова, одвијају се полемички разговори међу њима, претресају се нове и старе идеологије, смењују временске перспективе и преплићу мотиви из историје и садашњости. Све у Ристином свету мегалополиса врви од догађаја, мешају се перспективе, све је као на траци, у хаосу и вишегласју, ипак, Риста чезне за другчијим животом и светом у природи, за часовима тишине и меланхолије. Хумор и иронија, комичне забуне, безброј перипетија, такође, део су приповедног тока у коме неутрални приповедач пише о Ристи, а Риста страствено о Маши, речено је на књижевној вечери.

Ово  је прича о игри моћи и снази и истрајности појединца. О времену и људима који докидају, по ко зна који пут Бога, заузимају његово место, али ипак – изван њиховог домашаја ствари се одвијају другачије. 

- Моји јунаци су увек обични људи који творе историју, не посежем за познатим личностима, занимљиве и важне су ми муке наше „обичности“. Међу таквима безброј је великих и важних прича. У овом рукопису конкретно једна жена одлучује да крчи свој пут сама до краја, до остварења свог сна. Она не припада никаквом естаблишменту, никаквом покрету; њена путовања одвијају се преко јутјуба и читања, преко слушања музике. Ипак, ако би морала да се идентификује с неким то би била Надежда Петровић о којој као о узору Риста приповеда, истакла је Весна Капор.

 „Небо, тако дубоко“ такође је „осликана“ у оквиру ове вечери у Центру СПОНА у Скопљу. Весна није крила одушевљене, част и неку врсту привилегијее што је и она промовисала своје дело у Скопљу, будући да су јој стигле похвале и поздрави од  колегиница и колега писаца који су већ били део програмских активности СПОНЕ.

Поднаслов романа је Писма за Тару. Прича тече као испреплетени низ писама-сећања, слика, емоција упућених Тари Сеници, младој и прерано преминулој девојци, навео је проф. Максимовић. 

У издању Српске књижевне задруге књига Весне Капор, штампана у 113. редовном колу СКЗ-а. Након увода, ауторка је сама прочитала је одломак из књиге.

Пешчани сат сипи

„Заробио нас је овај век. Век морања. Проширио се космос људских сазнања, али одјек празнине путује с краја на крај света. Од толиких речи којима се може описати свет, и срце човеково, црвено као паприка, одабрали смо бесмислену, недовршену радњу: морам. Наше морање једе наш век. Кажете, имам два минута да беседим. О чему желим. О чему желим? Два минута, у космичким размерама, живот је једна звезде. И док упиремо поглед у њу, она можда, издише. И сија.“

Белешка о аутору

Весна (Самарџић) Капор рођена је у Невесињу. Филолошки факултет завршила у Београду. Објавила роман Три самоће (СКЗ, 2010, „Филип Вишњић“, 2011) и Небо, тако дубоко (СКЗ, 2021.), те збирке прича: По сећању се хода као по месечини (Агора, 2014, „Филип Вишњић“, 2016), Венац за Оца (СКЗ, 2018, 2019), и кратку прозу Као што и вама желим (Повеља, 2016).

Добила је награде: „Лаза Костић“, „Милош Црњански“, „Данко Поповић“ , „Кондир Косовке девојке“, „Меша Селимовић“, „Ђуро Дамјановић“ и „Златни беочуг“.

Добитница је Повеље захвалности Филолошког факултета у Београду за изузетан допринос и успешну сарадњу у развоју наставе, језика, књижевности и културе.

Проза Весне Капор преведена је на руски, македонски,