31. март 2016.

Попис из 2011. показао је да Србија у односу на 2002. има пет одсто мању популацију. Укључујући и оне који су (политички подстакнути) бојкотовали попис, било нас је око 7,25 милиона, наводи у Вечерњим новостима Горан Николић, Институт за европске студије.

Највећи утицај на пад популације у Србији имао је виши морталитет од наталитета (растући негативни природни прираштај достигао је 4,9 промила 2013), док су и нето миграције, углавном ка Западној Европи, настављене, истина нешто споријим темпом него деведесетих.

Колико год ови подаци изгледали драматично, Србија није изузетак. Практично нема земље Источне Европе која нема сличан проблем. Бугарска је "изгубила" скоро 0,6 милиона становника 2001-2011, Румунија близу два милиона људи, Хрватска 150 "тисућа".

С друге стране, раст популације на западу Старог континента резултат је имиграција и благог позитивног природног прираштаја који је узрокован високим фертилитетом имигранткиња.

Помало је иронично да опсесија научника - продужетак животног века, једино смета макроекономистима, који то тумаче као трагедију за фискалну политику. Требало би да захвалимо медицини, као и да нам неизбежна реформа пензионог система и све већа давања за здравство буду ствари које ћемо "егзалтирано" спроводити.

У сваком случају, неизбежна транзиција ка нижем броју становника може бити тешка за земљу, и на влади је да је олакша кроз промене у социјалном систему.

Када је у питању Србија, кључни проблем је висок број пензионера и пад броја запослених. Због високог броја незапослених, питање упошљавања људи у добу за пензију није од већег економског значаја, али би било добро да, са (оптимистичним) падом незапослености у наредним годинама, ово постане проблем с којим ћемо се суочавати.

Треба додати да, и поред негативних последица, постоје многе предности држава које имају мање људи и које стога неће доживети фискалну или социјалну катастрофу.

Економисти су већ оспорили мит да је повећање становништва есенцијално за економски раст (кључни показатељ је ГДП по становнику, а не укупан ГДП, јер он чини појединца богатијим).

Студије указују на то да је од Венеције, односно 11. века, остварена веома мала корелација између економског раста и повећања броја становника и да су најважније биле иновације и специјализација. Више људи и већа стопа природног прираштаја углавном значе више сиромаштва, а не више богатства, што показује пример Африке данас. Чак и за Кину, где је раст популације одиграо велику улогу у укупном расту ГДП-а, истраживања указују на то да је већи значај имало снажно повећање улагања у социјални капитал (од почетка реформе 1979).

Дакле, раст популације не води порасту богатства, већ стварање богатства доводи до стагнације или, пак, опадања броја становника, што је наравно последица социјалних а не економских фактора.

Вршене су многобројне пројекције и није реално очекивати да би се број становника Србије могао повећати, или барем остати непромењен, у наредне две или три деценије, чак и са снажним повећањем стопе фертилитета.

Демографске пројекције предвиђају старење домаће популације, и то са данашњих шест становника са преко 65 година на четири средином овога века (спадамо у "старија" друштва у свету, али далеко смо од тога да будемо "шампиони", као се то, често, тврди).

Ипак, демографска кретања нису лако предвидива и популациони пад не мора бити наш усуд; које нпр. могао очекивати да ћемо од пола милиона становника централне Србије с почетка 19. века данас "стићи" до 5,3 милиона.

Ипак, то што се од 2002. једнократно финансијски помаже породицама с новорођенчетом и постоје делимично бесплатни програми вештачке оплодње, као и олакшице младима да дођу до првог стана, дефинитивно није довољно.

Кључ је у повећању запослености, чиме би се и терет буџетских, односно пензионих давања ублажио, али то је лако рећи а тешко извести. Треба размишљати и о додатном продужењу радног века (нешто је на том плану учињено реформом пензионог система), и елиминисању баријера људима да раде у познијим годинама. Обавезан одлазак у пензију могао би бити и укинут, и тиме се не би плаћале пензије често радно способним људима, већ би и предузећа остваривала већи профит користећи већ обучене људе.

Више жена у радној снази, чини се разумном солуцијом, уз коју би могле ићи веће надокнаде за плаћање бриге о деци. Још једна мера која даје добре резултате су породичне фабрике, јер заједнички рад и живот подстичу продуктивност. Индикативан је пример Јапана, који, услед депопулације, спроводи реформе у напору да продужи радни стаж људи, повећа удео жена у радној снази, привуче имигранте и роботизује индустрију, закључује Горан Николић, из Института за европске студије у Београду, за Вечерње новости.