07. јануар 2015.
Радошу Ђуровићу, пре годину дана, ирачки пар оставио тек рођену бебу. Дечак Ајмен у мамином стомаку стигао у Србију. Рођен два месеца пре рока. Смештен код хранитеља у Обреновац, преживео поплаву, описују Вечерње новости.
Видим да си добар човек. Остављам ти дете. Ако преживи чувај ми га, ако умре сахрани га. Ја морам даље", чујем преводиоца који надјачава глас тамнопутог младог човека, а он ме грозничаво гледа са очајем и надом право у очи, држећи ме чврсто за рамена, као да се окачио о њих. Избеглица је из Ирака, имигрант на путу ка Европи. Видим га први пут, а заветује ми тек рођену бебу. Каже, дечаку је дао име Ајмен. У шоку сам и покушавам да одговорим, али човек већ трчи према жутом таксију који га чека. Осврће се и са истим оним погледом понавља - чувај ми га, јавићу ти се!
Радош Ђуровић, директор Центра за помоћ и заштиту тражилаца азила, каже да никада неће заборавити тај дан. Био је крај новембра. У Боговађи азиланти спавају по шуми, нема места у Центру. Мештани протестују, несрећни људи промрзли, тражи се решење. Само што се вратио, зову из Института за неонатологију у Београду. Кажу, стигла тек рођена беба "имигрант". Има врло мале шансе да преживи.
- Мајка и отац - азиланти, пристигли из ваљевске болнице, не знају језик, немају документа... - присећа се Радош. - Стигао сам у клинику са преводиоцем и у ходнику затекао избезумљеног, младог човека, на чијем сам лицу препознао избегличку патњу, тешке километре које је прешао од далеког Ирака до Србије са трудном супругом, бригу за тек рођено дете. И питање - шта даље?
Бежали су ка Европи од насиља, терориста, беде. Када су ушли у Србију, жена је већ била у седмом месецу трудноће. И то трећи пут. Претходна два пута изгубила је бебу. Пешачили су неколико стотина километара по снегу, не би ли стигли у Боговађу. Све од границе носио је жену у наручју, јер више није могла да хода. Када су стигли у село надомак Ваљева, она је почела да се порађа. Два месеца пре времена. Неко од мештана, кога су затекли на путу, превезао их је у болницу. Млада Ирачанка једва је преживела тежак порођај. За живот њеног детета лекари су се борили неколико сати. Породица из Багдада исте ноћи је превезена у Институт за неонатологију у Тиршовој. Мали Ајмен смештен је у инкубатор. Доктори нису били оптимисти.
- Само неколико сати након што сам као укопан стајао на снегу и гледао за човеком који је последњи новац дао трговцима људима не би ли стигао до Западне Европе и спаса, лекари су ми рекли да је мали Ајмен живнуо - присећа се Радош. - "Преживеће", јављају ми. Радујем се и мислим - шта ћу сада? Преда мном је била компликована правна процедура, у чији исход нисам био сигуран...
Тада је кренула институционална акција за дететово збрињавање. Ни доктори, ни социјални радници, а ни сам Радош Ђуровић, иначе правник, никада се нису сусрели са сличном ситуацијом, наводи се у потресној причи празничног издања Вечерњих новости.
- Без обзира на то што је реч о беби, да би имала правни статус морала је затражити азил. Да би добила документа, идентитет, па и будућност, морала је добити статус азиланта. Успели смо. Знао сам да не смем да дозволим да родитељи изгубе право на старатељство, као и то да беба мора бити на сигурном - прича Ђуровић. - Срећом, за "наш случај" Центар за социјални рад у Београду задужио је Даворку Филиповић, изврсног психолога, стручњака у свом послу. Њена посвећеност и велико срце заслужни су што је Ајмен у сигурном дому, окружен љубављу и што ће, ускоро, бити са својим родитељима.
Дечак се убрзо опоравио и Даворка га је, по хитној процедури сместила у хранитељску породицу. Нису желели, кажу, да дете, чије је рођење пратила толика мука оде у неку установу. Тако се "беба азилант", која је у мајчином стомаку од Ирака, преко Турске, Грчке, Македоније стигла у Србију, обрела у Обреновацу у дому Александра и Сузане Недељковић. Ту је мали Ајмен преживео и овогодишње поплаве, избегао у Јаково, али... када га видите јасно је да је овај харизматични дечак рођени борац.
Када смо отворили врата изнајмљеног стана Недељковића, према нама је кренуо несигурним кораком, држећи се за топлу руку маме Сузане. Љубопитљив, широког осмеха, одмах је почео да тражи место у нашем крилу. Четворогодишња Габријела, Сузанина и Александрова кћерка га одвлачи, гледајући у нас са неповерењем и страхом. Чула је, каже нам Александар, како причамо са Даворком о Ајменовом одласку, па је неповерљива према свакоме ко уђе у кућу.
- Обожава свог малог брата и не знамо како ће поднети његов одлазак. А не знамо ни како ћемо ми - дрхти глас Александру.
А, Ајмен би требало ускоро да се придружи својим родитељима који су добили азил у једној западноевропској земљи.
Јавили су се Радошу Ђуровићу неколико месеци након одласка, када је то азилна процедура дозволила.
- Када сам им рекао да је дете живо, са друге стране жице чуо сам врисак мајке, скакање плач, смех, радост - препричава Радош поновни разговор за младим Ирачанином. - Добили су социјалног радника који је задужен за њих. Он и Даворка, амбасада те земље и ми из Центра за помоћ тражиоца азила отпочели смо правну борбу за спајање породице. То траје, а они су нестрпљиви. Пре неколико дана им је послао први пут Ајменову фотографију. Сада није сигуран да ли је требало.
- Јако су се узнемирили. Плачу. Питају када ће правна процедура бити завршена. Могу ли они доћи у Србију само да га виде... - препричава нам Радош телефонски разговор са срећним родитељима. - Преводилац покушава да одговори на хиљаду питања: има ли зубиће, пазе ли га ти људи, шта прича, да ли ће се навикнути на њих?
Слична питања Радошу и Даворки постављају и Недељковићи - да ли ће њиховог Ајмена ти људи добро пазити, да ли су одговорни, да ли ће га разумети, како ће знати да он највише воли да спава са плавим ћебенцетом, да му се пева "Разболе се лисица"... "Да ли ће они моћи да га испрате до родитеља, да са њима буду неко време док се дете не навикне?"
Знали су Недељковићи када су преузели бригу о дечаку, да ће можда морати да се одвоје од њега. Али нису знали да ће то толико болети.
- Свестан сам да је за њега најбоље да буде крај својих родитеља и да они једва чекају када ће у руке узети своје дете - покушава Александар да у речи преточи осећања. - Али, при самој помисли на његов одлазак крену ми сузе. Он је и наше дете. Па, подигли смо га од киле меса...
За неколико дана у присуству социјалних радника мали Ајмен ће стати пред камеру кућног компјутера. Зазвониће скајп линија у дому Недељковића у Обреновцу. На екрану ће се појавити лице младе мајке Ирачанке. Видеће прелепог дечака у Сузанином крилу. Први пут. Ту негде стајаће и Радош Ђуровић. Погледаће у очи младом Ирачанину и рећи: Сачувао сам ти дете.
Одлазак
Амбасада европске земље у којој су Ајменови родитељи добили азил тренутно спроводи процедуру како би се регулисали правни прописи за одлазак Ајмена код мајке и оца. Још није познато када ће беба из Ирака седети у наручју својих родитеља.
Храбри родитељи
- Упркос чињеници да су родитељи оставили дете, нисмо могли да им одузмемо шансу да поново буду са њим - објашњава Даворка Филиповић, која је заједно са Радошем Ђуровићем бринула о Ајмену.
- Када смо погледали целокупну слику, схватили смо да су донели најодговорнију одлуку коју су могли у таквим околностима. Некада је за тешке животне одлуке потребна храброст. Највећа родитељска патња је бити одвојен од свог детета, али знали су да са њима дете није сигурно.