20. октобар 2017.

Председник САНУ Владимир Костић - савети бруцошима бањалучког универзитета: Клоните се предрасуда, учите све до краја живота. Свој интегритет чувајте, али га тестирајте у контексту групе која вас окружује

На овим просторима се исувише дуго живи у паралелним, подељеним и супротстављеним световима, који се често и не додирују, не познају и, што је најгоре, не комуницирају.

Академик Душко Ковачевић написао је књигу о 20 наших подела, не инсистирајући злокобно да је списак исцрпљен. У post scriptumu-у сваког од 20 поглавља упорно понавља: "Поделе ће нам, вероватно, доћи главе и (ово мало) преостале земље. Кад би, рецимо, ова подела била 'толерантнија' - без мржње, горчине, прединфарктног беса, живот бисмо 'трошили' на практичније, корисније и паметније послове, ако нам је (већ) суђено да се свађамо, секирамо се и, до бола, нервирамо." Међусобно се неуморно и до истраге потказујемо и "ћерамо", оптужујемо за издаје и мањак правоверности, изгубљени на обронцима четврте индустријске револуције у својим дилувијалним и идеолошким суровостима и примитивизму, иако смо успут заборавили због чега смо заправо кренули једни на друге и које то вође беху...

На овим просторима, генерација за генерацијом тежи нормалности, а чини ми се да бисмо и нормалност могли да дефинишемо као "потрагу за вредностима". И ту нема половичних решења: на пример, потребно нам је добро образовање и добра наука. Јер, данас наш највећи непријатељ није неписменост, већ полуписменост, малигнији и злоћуднији израштај примитивизма и некомпетентности, који, бојим се, често гајим. Полуписменост сличи лењом планинару који се никад није попео ни близу врха, али свестан своје недоречености упорно настоји да убеди и себе и друге да је са врха због облака и магле поглед ружнији или бар неизвеснији...

У опису нарушеног вредносног система и времена које не разуме, моја генерација подло упире прстом на млађе, не признајући да су најжешћи расцепи управо у њој самој. То је својеврсно заваравање које је у основи circulus vitiosus-а у трансгенерацијском преношењу мрзовоље и транзицијских вештина сналажења, заснованих на скоројевићким "вредностима самоодржања, са редукцијом и сужавањем општег система вредности. Будућност вам већ намењује улогу оног ко ће, попут Гордијевог чвора, морати да тај circulus vitiosus пресече. И онима који Вам упорно траже да се држите традиције, али само оног облика који они виде и разумеју, па би хтели и да Вам га укратко издиктирају, пресецајући тај чвор објасните да Ви традицију успут и стварате.

Један наш изузетно мудри новинар наводи четири јахача Апокалипсе који у мојој генерацији, данас, стварају пустош: некомпетентност, корупција, хипокризија и параноја. Надам се ипак да се нећете наљутити ако вам, на маргинама овог обраћања претенциозно понудим један број несређених и несистематизованих савета, од којих можете одабрати понеке, или, одбацити све, у намери да ви деловање ваших јахача Апокалипсе (јер свака генерација их има) учините ефемерним.

* Клоните се предрасуда и активно их откривајте у простору своје личности. Необично волим речи Чехова: "Сачувај ме Боже генерализација!"

* Учите и од различитих! Готово све предрасуде Homo sapiens-а проистичу из Фројдовског нарцизма малих разлика: када вам се намеће принцип различитости, пробајте да изградите контрапункт - принцип сличности. Није изненађујуће колико смо различити, шокантно је колико смо слични!

* Будите отворени за сваку врсту изазова - посебно за културне изазове. Поносни на свој идентитет (јер немате чега да се стидите), гледајте око себе, упознајте друге ставове и културе, учите стране језике - то ће само обогаћивати ваш идентитет.

* Будите и локални и глобални. Подједнако као што сам васпитавао своју децу да нису a priori бољи ни од кога у нашем сокаку, али и ни од кога гори на свету. Пут самоостварења је пут којим се пролази сам.

* Штитите свој, али и туђи интегритет. Марко Миљанов каже да је "јунаштво штитити себе од зла у другима, али да је чојство штитити друге од зла у себи". Разумејте људске слабости, чак и када сте присиљени да им се супротставите.

* Не заборавите да се стидите - стид је основа супериорности homo sаpiens-a! Aли се стидите само онда када то сами увидите и одлучите - разлози који вам други нуде нису довољни.

* Упоредо гајите и самосвест и скромност, под сенком неопходне пристојности. Пристојност, та искорењена навика, није слабост! За пристојност је потребно много више енергије и интелектуалног напора од оног који тражи распрострањени запенушени, псовачки хабитус.

* У времену логореје, научите да слушате друге - ради се о сасвим реткој способности. Симпатична ми је констатација да је и за појам слободе, не само дијалога, потребан онај други. Сами не можемо постићи слободу.

* Не узимајте себе сувише озбиљно, или бар не озбиљније од других. Свој интегритет чувајте, али га и тестирајте у контексту групе која вас окружује. Како Алеви каже: "Превише је памети, премало карактера!"

* "Учите, учите и само учите" (мислим да сам ово већ чуо од некога), до краја живота!

* Читајте класике!

* Нигде као у образовању и науци не важи правило "У лажи су кратке ноге". Држите се стога у својој професији чврсто библијских правила: Не лажи и не кради (има их још, подразумевају се, али за ову намену и ове две довољне)...

Да завршим, не бојте се: факултете ћете завршити. Ако смо то могли ми који данас стојимо пред вама, нема дилеме да ћете то и ви моћи. До тада, али и потом, не разбијајте главе, него чините онолико колико сте кадри! Када неки од вас у будућности буду куцали на врата САНУ или неке друге академије, свеједно, немојте ме тражити, ја нажалост више нећу бити тамо: штафету ћете барем у том делу трке морати да носите сами. А овде и сада, ја вам не могу ништа паметније рећи до поздрава који изговарају рудари пре силаска у јаму: срећно!.

Научите и да слушате

ВИ, као студенти, данас улазите у свет посебног, сложеног међуодноса са нама, вашим професорима. Управо на оваквим прославама можемо да сагледамо сву надмоћ, неопходност и трајност наизглед баналне дијалектике академије илустроване у сталној међуигри професора и студената. Јер, да бисте једном добро говорили, морате најпре да научите да добро слушате.

Сетите се плаве боје ваших учитеља

Испричаћу вам вероватно апокрифну причу о архетипском односу ученика и учитеља, везану за студентске дане једног нашег великог и скоро преминулог сликара. Покушаћу да импровизујем: студент, током вежби на Академији слика своју слику, а дискретни професор стоји иза леђа и у једном тренутку, опрезно сугерише студенту: "Ако бисте овде ставили мало плаве боје, колега, слика би била сјајна."Студент барбарогенијски баца кичицу, не прихвата естетску интервенцију и протестује: "Ако бих овде ставио плаву боју то онда не бих био ја, већ ви", изговарајући име учитеља. Од тада пролазе деценије, слика никада није завршена и стоји у углу атељеа. У јесен сопственог живота некадашњи студент, а сада велики сликар који је надмашио и свога учитеља, гледа ту исту слику и мисли: "Е, каква би то сјајна слика била, да сам овде ставио бар мало плаве боје." У будућности, када вам све буде јасно, с времена на време присетите се, драге колеге, плаве боје ваших учитеља.