30. децембар 2012.

Човек Богочовека Христа

Преподобни отац Јустин Поповић

Отац Јустин Поповић је један од најпознатијих православних теолога 20. века, а недавно га је Црква Православна прогласила светим (преподобним). Рођен је у Врању, и од малих ногу живео је свето и честито, одлазећи у манастир Светога Прохора Пчињског, проводећи време у молитви и читању.

Отац Јустин у свом преобимном и великом богословском делу наглашава несвакидашњи и чудесан, али од човека и свих осталих бића на земљи очекивани догађај, а то је оваплоћење (очовечење) Бога – Господа Исуса Христа. Он целим својим бићем проповеда Њега, кроткога Бога, Сина Божијег, који је постао човек, сишао на земљу да победи ђавола, излечи зло, пакао и смрт међу људима. У овом догађају се испуњава блага вест Јеванђеља. Смисао постојања сваког човека на земљи је проналажење Богочовека Христа и сједињење са Њим. Ако успе човек да се сретне са Христом и да га заволи решио је свој проблем, проблем смрти и вечног постојања. Уколико га не пронађе, човек постаје трагично биће, биће које умире, чак није ни човек, јер човек који у свом срцу нема Богочовека Христа, а тиме и Бога престаје да буде човек, и постаје гори и од ђавола и животиња.

Тако, човек ако је са Христом може да буде сав благовест, радост, живот, како каже отац Јустин - ходајуће живо јеванђеље. Отац Јустин је доста писао против западног хуманизма који свеукупни критеријум људског живота своди само на човека и његове тековине оличене у технологији, култури и цивилизацији. Он под овим није подразумевао да су ове људске тековине саме по себи зле, већ проблем је у томе што је (савремени западни) човек, читаву своју душу дао култури, технологији, и живљењу и труду само о овом привременом хлебу, превиђајући сверадосни догађај оваплоћења Сина Божијег и заједнице са Њим. Преподни Јустин је писао и питао се, шта вреди човеку ако се културно уздигне, или материјално се обогати, ако на крају (п)остане само храна црвима и смрти?

Богословске мисли оца Јустина у овом нашем смутном времену изгледају као тешка храна коју не можемо лако да сваримо. Међутим, Господ нам даје наше дане и живот, како бисмо и ми макар на крају доживели покајање и задобили вечни живот. Треба имати на уму да се Бог не намеће, већ као Отац љубави очекује и нашу слободу и слободну вољу да му служимо и да будемо у заједници са Њим. Овај привремени живот је варљив и непостојан, и ништа на овом свету не може да угаси жеђ човекову за Богом и вечним животом. Ми, православни Срби, имамо благослов и срећу да су оснивачи наше средњовековне државе били Светитељи. То је Свети Сава и његов отац, Свети Симеон Мироточиви, као и касније наши свети краљеви који су постајали монаси пред смрт, мученици косовски, Свети кнез Лазар, па све до нових мученика јасеновачких, и осталих новомученика знаних и незнаних, па до Светог владике Николаја и Јустина ћелијског.

У нашем духовном животу имамо мноштво заступника и помоћника на небу који су прослављени од самога Господа, а један од њих је и Свети Јустин ћелијски, који нам је кроз своје молитве и остављене списе дао смернице преко којих бисмо нашли Богочовека Христа и сјединили се са Њим, а тиме оживели и постали вечно радосни и благословени. Нека би нам Бог дао мудрости да схватимо мисли оца Јустина и да у Цркви Христовој прослављамо Христове спасоносне празнике преко којих ћемо непрестано оживљавати и побеђивати све наше грехе, наше смрти, наше неправде и постајали пријемчиви за сверадосну Божију љубав Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Никола Станчић, теолог