И све беше добро, веома.
И све беше Слобо Љубве.
И сви ми Љубав, па и ја.

Мирослав Алексић: МИТ ЈЕ ВАЖНИЈИ ОД ИСТОРИЈЕ

„Метохијски сфумато“ је књига о Косову и Метохији, о Црњанском, о српском чуду, о породици, љубави, историји и вечном тренутку...

Сфумато, ликовни појам који значи замагљеност позадине портрета као код Леонарда, који говори о недостатку оштрих ивица које деле насликане објекте, о замагљености, уједно је и појам којим ауторка означава полемику са наметнутом идејом жанра. Ово јесте образовни роман, али је и лирска поема о нашем страдању, о српској жени на којој све почива, документарна проза, збирка прича, нека врста народног календара у коме се може прочитати шта смо и ко смо. И све границе међу овим жанровима су магловите и једва уочљиве. Књига је ода манастиру Драганац и његовом братству. У овој књизи описан је живи живот Косоваца, онај о коме смо тако мало могли да читамо у новинама и гледамо на телевизији. У Метохијском сфумату за сва времена ће остати сачувана имена несталих и убијениих Срба у Великом погрому, али и записана стара легенда о Великом Пешаку, Ђорђу Војинчетовићу који је да би спасао липљанску цркву од турског зулума у зубима пренео седам кила ексера од Приштине до Липљана за сат времена, иако је за то потребно најмање три сата. Остао је без зуба али не и без подвига. Ђорђе је непознат нама али је раван Фидипидесу, гласнику са Маратона.

Тако опстају Срби. Мит је важнији од историје. И биће јер ће историју писати и већ је пише програмирана вештачка интелигенција, а мит ће остати само наш.

Душица Филиповић је написала најмаркантнију српску књигу ових година. Испунила је своју дужност, одужила свој дуг. И задужила нас непатвореном књижевном лепотом.

Драгана Рајовић: БОГОСЛУЖБЕНИ КАРАКТЕР МЕТОХИЈСКОГ СФУМАТА

Много би се тога још могло рећи о овој књизи. Али ово њено прво представљање нека сваког од нас овде поведе у нова читања и нова откривања. Свеједно да ли одлучимо да читамо као роман о Ђурђи, или као збирку прича - од почетка, средине или краја, да ли се задржимо на дугим причама, новелама, као што су Стреха изнад темена, Сликар на бициклу који је прошао, Липљанска ноћ, Бојарица Даница, Наста Мустраторка или кратким и сажетим попут прича Девојка из Коринта, Приштински корзо, Мрежа, или будемо само ишчитавали имена киднапованих и отетих Срба током Мартовског погрома, које је Душица Филиповић у поглављу Нема више Приштине уносила као неку врсту болдованог рефрена, кроз наративни интегритет приче, градећи својеврстан поменик /азбучник отетих и несталих, увидећемо да ниједна од доминантних реторичких фигура не може да нам у случају ове прозе понуди адекватно средство квалификације - књиге као целине. Често су крајеви приповедања продужени крајеви. Писац као да не жели да прекине приповедање, а читалац и тумач ове књиге бива увучен у густо ткање Ђурђиних баба – кохерентно и асоцијативно.

Душица Филиповић Метохијским сфуматом засигурно помера статус наративног, али и литерарног, логику текста, текст и контекст - распоредом и саставом шара, дужином и резовима, приморавајући читаоца да склапа и расклапа, повезује и раздваја, стрпљиво прави смисао и ред - кроз наизменично смењивање песме и басаме, киднаповане главе, дечије главице на љуљашци и новобрдске девојчице - вијорике на бициклу. Подсећајући нас на то да су Косовци од давнина били велики и издржљиви пешаци, а међу њима највећи Ђорђе Војинчетовић који је својим пешачким подвигом откупио Липљанску цркву од безумног „рушитеља и таманитеља“ Јашар-паше Џинића, ауторка ове „вредносно пребогате књиге“ – како је у поговору истакла др Марија Јефтимијевић МихајловиЋ - нас позива на сопствени, интимни и искрени, непрекидни Пешачки чин: физички и духовни повратак Косову и Метохији кроз Песму, дакле Реч, кроз Литургију и покајање:

„Педесета ноћ. 
Као чедно сунце, месец обасјава последњу кућу у Манути.
Шта ће с нама бити? 
Биће, оно што бити мора. 
Спустићемо главу земљи, не би ли наши потомци дочекали да челом додирну небо. Мера нашег пада сада је сразмерна дубини нашег себичности а мера нашег узвинућа биће самерена дубином нашег покајања.“
------
(Изводи из говора Мирослава Алексића и Драгане Рајовић на промоцији књиге "Метохијски сфумато", 
Душице Филиповић, Нови Сад, Прометеј, 6. јун 2024)