24. август 2017.

У најлепшем амбијенту у граду, синоћ је у Ла Кањи, у старој скопској чаршији, уз присуство аутора, промовисан роман „Род“, у преводу Владимира Јанковског а у издању издавачке куће ИЛИ-ИЛИ. Ово је седма промоција, издавачке куће ИЛИ-ИЛИ, која је део, програма Креативна Европа. Промотори су били Владимир Јанковски и Оливера Ќорвезироска која је имала инспративно излагање. Милјенко Јерговић, који је по други пут, за три месеца, у Скопљу, говорио је надахнуто. Заправо сјајно. Лепо је причао о национализму и идентитетима при чему је луцидно потенцирао да су идентитети дати само као полазна тачка, а не као нешто непроменљиво. Све у свему, одлична излагања, пробрана публика, и што се мене тиче, ово је био културни догаћај сезоне.

„Род“ Миљенка Јерговића књига је састављена од више цјелина – романа, докумената, приповједних скица, фрагмената – у којима се измјењују фикционални и нефикционални дијелови и савршено се мијешају стварно и измаштано. С много аутобиографских елемената Јерговић у „Роду“ исписује сагу о породици Карла Стублера, свога прадједу.

„Род“ је роман у којем Јерговић кроз судбину властите породице говори о Балкану и Средњој Европи, том митолошком топосу за многе писце, по правилу елитне. „Род“ је опус магнум Миљенка Јерговића, аутора којег многи, узимајући у обзир, канон и сензибилитет, упорећују са Андрићем. У сваком случају Јерговић је један од најбољих познаваоца дела Иве Андрића, о коме се пуно говори, ал га мало тко темељно чита.

Наслов дела јесте кратак, али роман богме није; има више од хиљаду страница, тачније 1096, у македонском преводу. Узимајћи у обзир ову чиљеницу ово је роман који ће ретки прочитати, а ако се и буде коментарисао, више ће притом бити ријеч о Миљенку Јерговићу, по некима аутор, контраверзних ставова.

Роман говори и о патњи и страдању током Другог светског рата, а индикативан је онај део, где се описује погибија ујака:

- Околности које су тада наступиле одредит ће до краја (Јаворкин) живот. Није била волјено дијете. На њој се преломила тешка грижња савјести мајке која је сина послала у смрт, не допустивши му да оде у партизане или дезертира, јер је вјеровала да ће у њемачкој униформи најприје спасити главу. То вјеровање било је лудо, али узалуд је о томе данас говорити. Узалуд је о томе било говорити свих оних дана, мјесеци и година које су протекле након Младенове смрти. И углавном се није говорило, него се шутјело. Она је одрастала усред те шутње.

Знаковит је, мени, и онај пасаж, који говори о односу мајке и сина, када приповедач каже:

- Иако ћете се згрозити над том олако изреченом истином – нисам је волио, доживио сам олакшање кад је умрла, али ми недостаје мучење у четири годишња доба, и недостаје ми она, неволјена и несретна, из времена кад је умирала – мене ни најмање више није брига. Нјезином смрћу постало ми је свеједно за много тога.

Кад је у питању Јерговић, добро је знати, да кад је о језику реч, он за свој, сматра, сав онај језички фонд од Бориног Врања, преко Босне, па све до Истре. На ово се, за крај, добро надовезује, и његова изјава, у којој, Миљенко поручује:

- Ми говоримо истим језиком, делимо културу тога језика и све заиста важно у тој култури јесте заједничко. Дакле, добар српски писац и те како је важан хрватској култури, и обрнуто.