Бранко Цвејић (1946-2022) био је члан и у једном периоду дугогодишњи управник ЈДП-а (2002-2011). Градио је каријеру превасходно у театру, али и на филму и телевизији у серијама и ТВ драмама.

О новој књизи у издању београдске куће „Клио” и Фондације „Мy Балкан”, о лику и делу глумца, говорили су: управница ЈДП-а Тамара Вучковић Манојловић, редитељи Слободан Унковски, Стефан Арсенијевић и Горчин Стојановић, глумци Бранка Петрић и Војислав Воја Брајовић, театролог Александар Милосављевић, издавач Зоран Хамовић и приређивач књиге Бека Вучо.

Промоција је замишљена и реализована да буде баш на самој великој сцени ЈДП-а, јер, како је објаснила управница овог театра, „Цвеји је овде био цео живот, везан је за нашу сцену”.

Тамара Вучковић Манојловић је истакла да је ауторка Бека Вучо дала идеју и пружила иницијативу да се реализује књига о Бранку Цвејићу Цвеји, као сведочанство о њему као пријатељу, колеги, другу, управнику, драмском уметнику - глумцу, али „истовремено и као сведочанство о Југословенском драмском позоришту”.

„Цео живот му је био посвећен овом позоришту. Веома је заслужан не само као управник, већ и што се изградио ЈДП након великог пожара који га је задесио. Највише се залагао око тога, то морамо упамтити. Пуно анегдота и ситуација ме везују за нашег Цвеју”, рекла је Вучковић Манојловић.

Она се присетила да је још давне 1987. године упознала Цвејића у Петој београдској гимназији коју је похађала када су имали организовану трибину и доводили познате уметнике. Тада су гостовали Бранко Цвејић и филмски режисери Срђан Карановић и Горан Марковић, „и у то време смо обожавали сву тројицу и њихове филмове, серије, посебно Цвеју и „Грлом у јагоде”.

„Само шест година касније постајем члан ЈДП-а и играм на сцени са Цвејом, што нисам могла да сањам”, присећала се управница ЈДП-а, која је управо на ту функцију 2011. дошла као наследница Бранка Цвејића.

Драмски уметник био је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац који је популарност стекао као чувени Бане Бумбар у телевизијској серији „Грлом у јагоде” (1976) у режији Срђана Ђиђе Карановића, који је писао сценарио са хрватским режисером Рајком Грлићем. Снимљен је и наставак у облику мрачног филма „Јагоде у грлу” (1985) истог аутора.

Воја Брајовић се присетио да је 1968. године први пут играо на сцени ЈДП са Цвејићем, и у шали рекао „ја сам имао тада осам, а он десет година”.

Брајовић је описао да су њих двојицу узели са Академије и дали им улоге стараца да играју уз чувену Марију Црнобори и препричавао је анегдоте са неких извођења те њихове прве представе.

„Сећања су веома богата са њим, с опет су и пролазна. Ово је заиста велика књига, али у њу никако не може све да стане. На прсте једне руке ако могу набројати оне који су ме храбрили и подржавали током каријере, а Цвеја је ту био на врху. Чинили смо трио Дејан Мијач, Цвеја и ја. Сада њих више нема, остао сам само ја, али ни то време преостало није још дуго”, говорио је Брајовић о њиховој сарадњи, преноси Танјуг.

Редитељ Дејан Мијач био је симбол ЈДП-а и често је радио са Брајовићем и Цвејићем у веома успешном добу овог театра

„Цвеја је ту, и даље је присутан, живи он ту са нама, на овој сцени. Само сада гледамо како да се пред њим не обрукали”, закључио је Воја Брајовић.

Театролог, позоришни критичар и раније дугогодишњи управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Александар Милосављевић, приметио је да су Бранка Цвејића сви њему блиски изузетно волели, ценили, уважавали као пријатеља и колегу.

Милосављевић потписује већи број текстова у књизи „Са Цвејом”, део је уређивачког одбора, и напоменуо је да данашњи сусрет није, нити би Цвејић то волео, нека врста продужене комеморације.

„Ми данас заправо говоримо о пријатељу, глумцу, продуценту, управнику, војнику, али кад кажем војник, мислим на оданост и истрајност у позоришту. Војничка дисциплина се не може трпети у театру, а Цвеја је зато био нешто друго. Кад говоримо о њему, мислимо на господство, лежерност, другарство”, оценио је Милосављевић.

Глумац Бранко Цвејић је дипломирао глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1969. године и од тада је стални члан Југословенског драмског позоришта.

Као гост је играо у разним позориштима Београда као Атеље 212, Звездара театар, Бошко Буха, Битеф театра, у приватним продукцијама Хартефакт фонда у последње време.

Његов отац Жарко Цвејић (1907-1994) био је оперски певач и професор Музичке школе „Станковић”.

Македонски редитељ Слободан Унковски је поставио многе антологијске представе у ЈДП-у као „Буре барута”, „Позоришне илузије”, „Шине”, и сарађивао је са Цвејићем као глумцем, замеником управника Јована Ћирилова и на крају као јединог управника.

Унковски је врло духовито препричавао анегдоте око сарадње са преминулим глумцем, причао о тој његовој заљубљености у позориште, о еуфорији или некада депресији након премијере, и сложио се са колегом Брајовићем да не може све да стане у једну књигу.

Слободан Унковски је откривао непознате детаље о договорима са Цвејићем око хонорара за представе које је режирао у ЈДП-у, да је био тежак преговарач у сваком смислу, волео да се цењка, и обично снизио већ договорену цифру, да би је касније вратио уз дуге разговоре.

„Говорим о њему као директору који ради са људима, али и са парама. Чим ме је питао  „колико смо се беше договорили” и рекао мањи износ, Цвеја је престајао да буде онај лик који ме грли када ме види, који упада на наше пробе кад га занима како радимо. Цвеја је тада постао строги продуцент. И кад му кажем да је договор пре почетка рада на тој представи био за већи хонорар, око чега се првобитно сложио, он ми каже „ма немогуће, нисам ја то рекао, па нико не добија толики хонорар”, описивао је Унковски њихову сарадњу и преговоре.

На крају дуже расправе Цвеја је пристао да се исплати тражена цифра Унковском уз напомену „ово је само да не кваримо нашу успешну сарадњу и добар однос”.

Онда је такође било тешких преговора да сада у обрнутој ситуацији Цвеја као први човек ЈДП-а смањи цену гостовања неке њихове представе у Унковсковој режији на ревију његових позоришних пројеката у Македонији, Скопљу.

Ипак, Унковски каже да се Цвејић увек борио за разне забрањене представе да остану на репертоару као „Голубњача” или „Мрешћење шарана”, предано их је бранио.

Позоришни, филмски и ТВ редитељ Горчин Стојановић је нагласио да је „цео мој професионалан живот везан за Цвеју”.

Стојановић је дугогодишњи уметнички директор ЈДП-а и стални редитељ овог театра у центру Београда, био је кратко и управник, пре Бранка Цвејића, после покојног Владимира Јевтовића.

Како је објаснио, везивно ткиво Цвејића и њега био је управник и театролог Јован Ћирилов, познат и као ко-оснивач БИТЕФ фестивала са Миром Траиловић.

„Наш први сусрет је била расправа између нас двојице. Он је имао медитерански нерв иако је био прави београдски господин. Тако је само он могао тако изванредно да одигра жену Петруњелу у представи „Дундо Мароје”. Прштао је медитеранским темпераментом”, сигуран је Стојановић.

Он се осврнуо на његову филмску каријеру и нагласио да никада до тада ни касније та врста глуме коју је Цвејић имао у серији „Грлом у јагоде” није била позната, посебно када се гледа главна улога у том серијалу.

„Та улога је била јединствена, нико то није могао одиграти на тај начин. Најлепши комплимент у животу сам добио од Цвеје, али не бих могао да вам откријем, реч је о етици, не естетици. Ретко ко је био толико одан театру, а познајем многе управнике”, рекао је Горчин и додао да осећа извесну горчину што Цвејић није био довољно признат за живота на прави начин током каријере.

Према речима Стојановића, Цвеја је увек непогрешиво знао шта се ради и врло добро шта се никад не ради у театру.

„Знали смо се 37 година. Стално је он и даље ту са нама, јер увек причамо о њему, кроз многе анегдоте. Био је озбиљни етични господин, и овде у ЈДП-у је уграђен његов дух и сви смо ту са Цвејом заувек”, закључио је Горчин Стојановић.

Цвејић је играо на филму и телевизији од 1962. и филма „Прозван је и V-3” Миленка Штрпца до 2021. године и серије „Александар од Југославије” Здравка Шотре.

Осим серије „Грлом у јагоде”, касније је Цвејић био запажен у свим серијама које је писао сценариста Синиша Павић  „Срећни људи”, „Породично благо”, „Стижу долари”, „Бела лађа” и „Јунаци нашег доба” (2019-2021).

Стефан Арсенијевић је подсетио да је Цвејић играо у више од 150 филмова и ТV серија, а да га је управо улога Банета Бумбара из серијала „Грлом у јагоде” највише прославила и обележила му каријеру.

„Та серија је апсолутно чаробна и не могу да објасним ту чаролију. Осећао сам носталгију за временом у коме нисам живео. Бане Бумбар је веома тешка и комплексна улога, у њој препознајемо себе и видимо да је то негде наша истина. Бане чини лоше ствари, уме да повреди друге, и Цвеја то увиђа и брани свој лик”, оценио је Арсенијевић и открио такође да је Цвејић био помоћник редитеља на серији, желећи да све буде успешно.

Тако је Цвејићу било важно да серија буде фантастична, да сви сегменти од сценарија, режије, продукције, музике буду на врхунском нивоу, а не да се само он експонира и избацује у први план као главни глумац и звезда.

„Био је јако природан у тој улози, да сам имао утисак да га одавно познајем када сам га први пут упознао. Серија је епских размера, јер се одвија у периоду од десет година кроз десет епизода, значи прошла је година између сваке следеће епизоде”, рекао је Арсенијевић, који је са Мајом Медић приредио и написао књигу „Грлом у јагоде: 40 година ТV серије” и реализовао тим поводом истоимену изложбу у Дворани културног центра Београда.

За крај Арсенијевић је открио да наставак те серије у виду мрачног и депресивног филма „Јагоде у грлу” истог редитеља Срђана Карановића, није имао позитивне реакције код домаће критике и публике.

„Онда, десила се поетска правда, и тај филм је приказан на фестивалу у Венецији, добио је заиста фантастичне критике, доживео успех, и Цвеја је увек сматрао да му је то била најбоља улога у каријери”, закључио је Стефан Арсенијевић.

Ауторка и приређивач Бека Вучо је нагласила да је књига „Са Цвејом” настала веома брзо, за само годину дана, од када је преминуо Бранко Цвејић.

„Сви су се одазвали, одговорили на позив, нико није одбио да пише о Цвеји, нити дао неки изговор да не може, не уме, или нема времена. Видећете, јако је пуно људи писало о њему, сви са великим одушевљењем и љубављу су прихватили, и сви смо желели да и даље будемо са Цвејом. Тако смо и данас ту са њим, на позорници овде, и сама књига је таква да ћере јој се увек враћати, нећете је тек тако оставити. Зато смо увек сви ту са Цвејом”, закључила је Бека Вучо.