Сваких неколико година путујем у Скопје. Сваки пут авионом, и увијек ми због тога буде жао. Да сам аутом, могао бих из Скопја понијети пуне торбе и гепеке свега и свачег. Чим стигнем, а стиже се у раним поподневним сатима, одлазим у Стару чаршију, на Бит Пазар.

[caption id="attachment_12940" align="alignleft" width="298"] Миљенко Јерговић[/caption]

Оријентално трговиште с приземницама и катницама од камена, ћерпича или цигле. У свакој тој кући и кућици по дућан је са ћепенком или само с излогом. На почетку чаршије, ближе Вардару и центру Скопја, продаје се конвенционалнија роба: туристички сувенири, кожарске радњице са женским торбицама и ремењем за сваког, продавнице текстилне робе, домаће или талијанске, оригиналне или патворене, па се онда на те продавнице настављају малене чајџинице и кафеџинице, с једва два-три ниска столића изнесена на калдрму, ресторанчићи с роштиљем – роштиљ се на македонском као и на бугарском каже скара – па турске и албанске гостионице с лахмаџуном, бурегџинице, пекарнице и разна друга врло скромна и сведена изјелишта.

Ту се, на Старој чаршији, једе најбоље на свијету, али на начин и по правилима од којих смо се давно одвикли. Све је малено, тијесно и неугледно. Столице се климају, на столовима безброј пута препрани карирани столњаци, око столова љубазне и деликатне чаршијске мачке, очекују да буду чашћене. Те кухињице и ти роштиљи са живим огњем, као да се стотинама година не мијењају, а натпис с називом локала што је старији и искрзанији, то улијева више повјерења. Ничега ту нема, у тим фасцинантним ресторанчићима, што би сјајем и дизајном улијевало повјерење. Стара чаршија мјесто је онкрај свијета у којем живимо. Ту долазим као у музеј сјећања. Овако је било и овако се јело прије него што сам се родио. Зато данима на истом мјесту, у кебабчилници Турист, у исто вријеме, око пет поподне, истражујем пренаталне, древне и давне окусе телећег меса, печених паприка, љутих и слатких, парадајза, краставаца, поханих тиквица, запеченог граха тетовца…

Зашто на Старој чаршији у Скопју елементарна храна има интензиван окус? И што се догодило с нашим месом и поврћем да их више не осјетимо без свих оних индијских и далекоисточних зачина? На ово питање постоје двије групе одговора: једни се тичу осипања окуса због тржишне логике капитализма, други одговори, који су много дубљи и обухватнији, тичу се културних, етнолошких и повијесних околности. Мене више занимају ови други.

Затим настављамо дубље у чаршију. Што се више одмичемо од модерног града, чије је језгро као једно од аутентичних ремек-дјела архитектонског модернизма подизано након катастрофалног потреса из 1963, радњице и дућани бивају све специфичнији. Буде се стари занати, у древним берберницама бријачи у бијелим кутама сапуњају лица просиједих мушкараца који се мргоде свом одразу у огледалу, обућари на лицу мјеста кроје кожу за нове ципеле, јер долази зима и сваком ће устребати добре кундуре, а у излозима кројачница на безглавим се мушким рупама кочопере албанске народне ношње, те зелена и смеђа свечана одијела. Све постаје још живље, људски врвеж са свих страна, једни продају, други купују, мијешају се језици: македонски, албански, турски… Однекуд ми се учини да чујем и некога нашег, осврћем се, али тог гласа више нема…

Потом наилази низ златарских и сребрнарских дућана. Толико злата и сребра нигдје нисам видио, осим у Скопју, на Старој чаршији, и у Призрену, кад сам у Призрену посљедњи пут прије рата био. Тај сјај човјека заслијепи, тако да се у мјесту укопаш, па гледаш и схваћаш сав смисао злата и сребра. Само на улицама и сокацима гдје је праве сиротиње, а Македонија једна је од сиромашнијих еуропских земаља, и Стара чаршија је, као и свако велико оријентално трговиште, мјесто на којем се скупи највише градске сиротиње, само на таквим мјестима злато и сребро блистају пуним сјајем. Моји супутник и супутница се чуде: откуд наједном толико злата, и зашто толико сја и након што је облак заклонио сунце, и можда ће опет киша? Нема одговора. То треба довољно рано у животу видјети и доживјети.

Слиједи низ трговаца духаном. С њима започиње прави Бит Пазар, како би, заправо, Турци називали бувљак, бувљу пијацу. Људи у низу, њих петнаестак, продају чувени мирисни македонски духан, у мањим и већим кутијама, те на тај начин крше духански монопол, какав свака држава има на овај легални опијат. Они то могу, јер ту на Бит Пазару фискална правила и финанцијски закони бивају релативизирани људским животом, и сталном пријетњом велике колективне несреће, каква већ стотињак година лебди над сваким одистински мултикултурним и вишенационалним друштвом. Македонија посљедња је, уз дјеломични изузетак Црне Горе, мултикултурна и вишенационална заједница у бившој Југославији. Ту се, на Бит Пазару, 6. студеног 1992, збио мали крвави рат између македонске полиције и већинских албанских трговаца, у којем је изгинуло шестеро људи. Тај рат грдно је нарушио односе између Македонаца и Албанаца, и само је прибраност националних вођа, као и македонских власти, спријечила да се мали рат на тржници, изазван покушајем да се елиминирају кријумчари свега и свачега, претвори у велики рат. Ништа није тако драгоцјено као мир: то видиш управо на Старој чаршији у Скопју. Та чудесна љепота свијета и живота, присутна на том мјесту и видљива у свакој ствари и на сваком људском лицу, у гласовима језика који се мијешају, има своју цијену. Она је висока, као што је увијек висока цијена човјекове слободе. У ту цијену ући ће и велико македонско сиромаштво, и мјестимична фискална недисциплина. Је ли доиста само по ту цијену могуће вишенационално и мултикултурно друштво на Балкану, али и у Еуропи? Заправо јест. Друкчије, чини се, не иде.

Али нису златарске и сребрнарске радње на Старој чаршији врхунац. Постоји нешто љепше, нешто што човјека дубље гане и од филиграна. То је наткривена зелена пијаца. Такво рујанско богатство плодова човјекове очи тешко да би игдје још могле видјети. Грожђе се пресипа из дрвених кашета. Црно и бијело столно грожђе, грожђе за зобање, како би се то у нашим крајевима рекло. Парадајзи који су овдје, ипак, нешто више од рајчица. Црвене паприке, за које ћемо сад љепше рећи – црвени пиперки, па онда паприке зелене, паприке жуте, и још некакве треће паприке, које су најцјењеније, што имају неку чудну црвено-смеђу мат кожу. А један старији трговац с бијелом крпицом у руци, попут батлера који од дуга времена брише чаше, угланцава до високог сјаја патлиџане о чијој би се љепоти могао написати јуначки еп. Очима све грабим с тих тезги и столова, а не могу узети ништа, јер ништа од овог блага не могу унијети у авион. Како једна овако богата земља смије бити сиромашна? Прије двије године тако сам се на непрегледној тржници меса и сира у Минску питао како овако сретна земља смије бити несретна? Зелена тржница на Бит Пазару сузе ми нагони на очи.

Послије, док се враћамо назад, срећем просјака којег ту виђам годинама. Налакћен на инвалидска колица, физички савршено дефектан, с невјеројатно експресивним лицем драгог људског чудовишта, одгурује се на кољенима низ чаршију и проси. У том чудном споју котача и кољена креће се кроз живот. Он вјеројатно зна све о овом мјесту.

Миљенко Јерговић 25. 09. 2021.