27. август 2014.

Православна Црква 28 августа по Јулијанском и 15 августа по Григоријанском календару слави Успење Пресвете Богородице, њено блажено упокојење у Господу, тачније њено пресељење на небо, у часу њене смрти душом, а након три дана и телом.

Ако у Цркви у току године прослављамо Свете Божије угоднике, колико више треба да славимо Пресвету Богородицу која је родила самога Бога Господа и Спаса нашег Исуса Христа. По учењу Цркве, Бог се уз помоћ Пресвете Богородице открио свету, објавио се као Тројица. Учење о Богу као Светој Тројици објавио је Син Божији који је постао човек (родио се безгрешно као човек) од Богородице Марије, да би човечанству и сваком човеку даровао вечни живот и спасење од смрти и робовању ђаволу. Син Божији Исус Христос, поднео је доборовољно страдање и смрт али и васкрсење из мртвих да би пали човек, грешни човек - Адам, добровољно исто тако остварио у себи ову реалност коју је Логос Божији Исус Христос остварио уз помоћ Оца и Духа Светога. Богородица премда је родила Бога без порођајних болова (Богородица је и пре и за време и након рођења остала Дјева, вечна Дјева), зато што је зачела од Духа Светога, ипак она као кћи палог Адама, истоветне је природе са нама грешним људима, и она је подвргнута такође смрти.

Међутим, њена смрт која је у исто време идентична нашој, дакле умрла је премда због светости и заједнице са Богом која је остварила у њеном животу, њена смрт је у истовреме и прелазак у Божије наручје, натприродна смрт, прелазак у живот, а не пропадање, и прелазак у небиће. Њој је смрт живоносна радост, а не туга и очајање као код „обичних" људи. Јер смрт код нас људи помешана је са дозом неизвесности, шта је са душом укојеног човека, са телом, како му је, зато се молимо Богу за упокојење преминулог слуге Божијег, да га настани у месту светлом, у месту одмора одакле бежи свака мука, бол и уздисање итд. Код Богородице ове дилеме нису постојале, напротив њено упокојење – Успење било је Празник, прослава победе живота против смрти.

Премда и она се пред смрт молила Богу да је избави од кнеза овога века – ђавола, у тренутку њеног упокојења нико други но сам распети и васкрсли Господ узима њену душу и вазноси је до самога престола Божијег. Након њене смрти у поворци кроз Јерусалим, из Сиона према Гетсиманији, у поворци са њеним телом састављена од Апостола, Епископа, ђакона и верног народа, дешавала су се велика знамења, исцељења болних, отпуштење грехова, прогон демона у ад, присутво Божијих анђела, апостоли и читава Црква њој песме приношаху.

Апостол Тома није био присутан на погребењу Мајке Божије, па је зажелео након три дана да целива њено тело, и када су апостоли отворили кивот (ковчег) са њеним телом, тело није пронађено, већ је било и оно вазнето на небеса до престола Божијег. Богородица је већ искусила оно што ће сви људи касније искусити, а то је васкрсење и душе и тела у живот вечни, када Господ буде поново дошао да обнови читаву творевину. Богородица као мајка Божија, прешла је из смрти у живот, истински је задобила божију славу, и у неку руку њој слава није потребна јер је она свој пут добро завршила, тако да кад јој ми одајемо част кроз прославу Успења њеног у суштини сами себе прослављамо, сами себе обогаћујемо, и сами себе помажемо, постајемо учесници њене победе над смрћу, њене светости, њене љубави која је имала према Богу.

На овај начин кроз празнике Божије Црква Божија непрестано расте, развија се постепено. Зато ми славимо њено Успење јер кроз тај догађај ми на тајанствен начин улазимо у љубавни однос Богородице и Христа, јер само када православно верујемо и исповедамо и славимо Богородицу, тада Бог нас посећује и сматра за своје. Из перспективе празника Успења Пресвете Богородице можемо да закључимо да није смрт толико страшна колико живот грешан и удаљен од Бога. Јер видимо да Богородица у току свог живота постала је толико света (нарочито у тренутку зачећа од Духа Светога) да јој је смрт више дошла као украс њеног живота као празник. Зато више треба да страхујемо од греха и од грешног живота, него од смрти саме по себи, јер ако живимо праведан и богоугодан живот и нама ће смрт бити празник, међутим ако живимо у греху онда смрт постаје пропаст и погибао.

Овај догађај у Цркви славимо тој реалности се присаједињујемо, славимо личност која је успела да победи прародитељски грех, која је задобила истински непролазни живот, зато је Црква прописала двонедељни пост пре овог заиста великог празника. Овај празник датира још од самих почетака Хришћанства, помиње се у 3 веку на Истоку, а у 4 веку на Западу. У 8 веку се утврђује и шири по читавој хришћанској васељени да се слави, и из 8 века постоје највише беседа посвећене овом празнику. У Византији читав август је био посвећен Пресветој Богородици. Зато је потребно да пригрлимо, пост, молитву, праштање, и сваки спасоносни подвиг како би достојно прославили Успење мајке Божије, у народу позната као Велике Госпоине, или Велике Госпође. Грчка реч (μεταστασις) која значи пресељење је боља реч од црквенословенске Успение која значи уснуће, сан, смрт.

Никола Станчић

Тропар 1 глас
Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет,
Пресвета Богородице,
Прешла си у живот, Мати Правог Живота,
и својим молитвама избављаш од смрти,
душе наше.
Кондак 2 глас
Не савладаше гроб и смрт Пресвету Богородицу,
Неуморну у молитвама и у посредништву,
Неизменљиву Наду,
Јер је Матер Живота преселио у живот Онај,
Који се уселио у утробу увек девојачку.

Литература:
1. Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење Празника Православне Источне Цркве, Београд 1961;
2. Свети Јован Дамаскин, „Беседе", (превео са грчког епископ Атанасије Јевтић), Требиње Врњци, 2002;