15. март 2016.

Ретроспективна изложба ликовних уметника Мише Вељковића, поводом 4,5 деценије стваралаштва и његовог сина Уроша који слика 15 година, биће отворена 18. марта у 20 сати у галерији Омладинског културног центра (МКЦ) у Скопљу.

Изложбу оца и сина Вељковића у МКЦ отвориће директор Центра Златко Стевковски.

„Изложба је интеракција и релација на дела у којима видимо континуитет и тенденцију за исказ приказом бунтовности према времену и околностима сервираних ауторима – оцу Миши и сину Урошу, наводи у предговору Горјан Ђорђиев.

Отац гест илуструје практичном сценском илустративношћу или пак на тренутке, на начин својствен надреалистима, или као што је Андре Бретон дефинисао надреализам: као диктат мисли, без контроле разума, изван сваке естетске и моралне преокупације. У Мишиним делима све је подређено његовом унутрашњем свету, неговој агресији, бесу, очају, његовој души или у крајњем његовој животној причи. Мишо је окупиран нечим што већина људи избегава, независно да ли су уметници или не.

Он има тендинцију за опис тога што је у њему затрпано или бетонирано, закључано великим зарђалим катанцима. Свет је у овим сликама као џиновска утроба у којој се неприкидно догађа рађање, у том свету се плови на мистичним и недефинисаним облацима. Исход у сликама није известан, исход уопште и не постоји, као категорија он је измислен за људе да се осећају безбедније.

Слике Мише Вељковића поништавају појам на који би смо желели да се надовежемо, нема почетка и краја, постоји само интерпретирана визија. Гледајући његова дела знам да ће се Мишо исто као Сизиф, поново враћати свом камену и гураће га узвишењем животних превирања у његовом унутрашњем свету.

Урош - горопадни син - бунтовник, музичар, графичар, сликар, који жели да уклони „камење“ са његовог инерциског пута. Да им по сваку цену да своју траекторију те тврде и тешке масе, која има тенденцију да га згњечи у стандардан калуп. Слике су подређене његовој агресији, бесу, разулареном ритму фигура и линија које ће се по сваку цену наметнути публици...

Време и ликовно искуство у катарзичним тренуцима успева да избаци унутрашњи трепет ма колико за аутора био нејасан и мистичан. Да потом схватимо да то није био трепет, већ врисак или крик – велика бука.

С тим ритмом живи Урош, катарзично исбацујући прочишћену поруку изражену преко геста његових слика. У овом случају музика је као врста ђубрива које уметник апсорбује и инкорпорира га у његовом раду на платну, картону или хартији.

Боја је струна, очи дају хармонију, душа је гитара или бубњеви, уметник је рука која игра и изазива вибрацију у простору. Урош настоји да имитира звук или тоналитет реплицирањем тоналитета и гестова на платну.

За крај, реалност Урошових дела није само то што представља, већ је и оно што осећа, мисли, љуби и његова пројекција за будућност“, закључује Горјан Ђорђиев у предговору изложбе у МКЦ.

Дела Мише и Уроша Вељковића у Галерији МКЦ љубитељема  ликовне уметности биће изложена до 3. априла.