07. јануар 2013.

Рођење Господа Исуса Христа, је узвишеније од читаве видљиве и невидљиве стварности, од звезданог неба и читавог света. Онај који је бесконачан, неограничен, непојмљив, нестворен, бесмртан, рађа се од Увекдјеве Марије и постаје човек. Христос је плод безгрешног зачећа од Духа Светога Бога и Пресвете Богородице.

Таква је љубав Божија, која не посматра човека из далека, већ долази у овај свет, рађа се у пећини, и живи са људима који су обремењени разним мукама, а једна од највећих мука јесте смрт и пропадљивост. Улази у перипетију трагичног људског живота не би ли пробудио људе да се врате Богу, и да на тај начин реше своје проблеме, тачније Бог кроз свога Сина Исуса Христа показује нама како треба да живимо, чему да тежимо, и где идемо, показује нам пут, истину и живот.

Исто тако Божије рађање од Дјеве Марије на најизванреднији начин нам показује да наш пут пре свега треба да буде пут смирења. Ако се Бог смирио до те мере да се родио у пећини, то и ми и анђели треба да следимо пут смирења, смирења пред Богом и пред ближњима, да схватамо наш живот као служење другима, а не служење себи и само својим прохтевима. У данашњем празнику небо и земља су на истој равни када је у питању слављење Бога, јер рођење Исуса Христа нам то омогућује.

Он је спојио небо и земљу омогућивши да и људи и анђели подједнако славе Бога управо како су пастири и анђели певали радосну песму: „Слава на висини Богу, и на земљи мир међу људима добра воља". Друго лице Свете Тројице је неизменљиво постао човек, то значи да без обзира на то што је постао човек, он није ни мало изгубио од свог божанства, већ је остао непроменљив, али промена се види код нас, након очовечења Христа, ми људи можемо ако желимо да се обесмртимо и од смртних да постанемо бесмртни, од злих да постанемо добри, притом и ми остајемо људи не губимо своју људску природу (већ побеђујемо грех у нама), исто као што и Син Божији није узгубио своју божанску природу када је постао човек.

Велика је ово тајна, зато се ми у Цркви спремамо колико можемо пред овај велики празник, вером, постом, молитвом, праштањем, и другим добрим делима како би могли да окусимо радост Божића и тајне очовечења Бога. То је наш мали напор, који показује нашу слободну вољу да следимо Господа и тиме да пронађемо истинску радост, и љубав, јер сви људи свесно или несвесно су трагаоци за љубављу. При том, ми веома често се налазимо у тешким проблемима. Веома често смо ми пећина, и то веома мрачна, но не треба на очајавамо јер нам се у тим тешким тренуцима Господ показује као најпредусретљивији помоћник само ако му се помолимо и обратимо се Њему за помоћ. Вера у Христа је изнад религиозног осећања, (како нас уче Свети оци), простог психолошког искуства, већ подразумева решење највећих људских проблема, а то су грех, вечни живот, жртва, љубав итд. Нека би дао Господ да и ми имамо истинску веру у Христа јер само том вером побеђујемо грех, смрт и ђавола у нашем животу и присаједињујемо се царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Никола Станчић, теолог