25. новембар 2017.

Пошто су на власти "наши", дакле неко с ким делимо идеолошке и културне назоре и с ким смо се борили против ВМРО, сада, када их критикујемо, стижу гласови да смо се окренули против њих. Али то није тачно. "Сада је боље", кажу, "зашто нас критикујете? Зар хоћете да се врате они стари?" Одговор: не, нећемо да се врате они стари, а критика је нужна. Опозиција је нужан коректив власти. Ствар је у томе да ти, који си на власти, будеш бољи, говори за Време Румена Бужаровска.

Ако су збирке прича Жврљотине (2007) и Осмица (2010) биле својеврсна претходница, збирком прича Мој муж, коју је недавно објавила београдска издавачка кућа Боока, македонска списатељица Румена Бужаровска дефинитивно је освојила бившу Југославију. Начин на који је књига примљена у Хрватској, Босни и Србији изненадио је и саму ауторку.

"Време": Шта, осим књижевних разлога – јер реч је о ђаволски доброј прози – доприноси таквом одјеку?

Румена Бужаровска: Један од разлога је, мислим, и то што ја не долазим из истог језичког подручја. Да је ауторка Босанка, рецимо, читаоци би, вероватно, одреаговали мање бурно, сматрали би то нечим домаћим, познатим, свакодневним. Македонија се доживљава помало као егзотична земља, земља сунца где сви певају и једу ајвар, отприлике, али истовремено ова и оваква рецепција показује да су читаоци препознали да делимо нешто заједничко: заједничку историја, заједнички политички и културни миље. Стално се понављају политичке матрице, на пример, ево, ово што је било у Македонији сада је код вас. Ја описујем неке друштвене матрице и зато књига функционише добро овде, или у Босни, Хрватској. И, наравно, патријархат. Утолико је занимљива Словенија. И тамо је књига прошла добро, али не као овде. Било је гласова, рецимо, да су жене у Словенији еманципованије него у источним крајевима бивше заједничке земље, па се тема не препознаје као битна. И то је занимљиво. Тим људима се чини да су партијархални односи код њих превазиђени. Али, патријархални односи су једнако и западни односи, то није балкански специјалитет. Можда је код нас на другом нивоу, али, молим вас, па Трамп је председник Америке! Шта ћете више од тога! Ако хоћете, у неким је аспектима у Америци чак и горе. Породиљско одсуство, на пример.

Како тумачите присвојну заменицу "мој" из наслова књиге Мој муж? Сви ти мужеви из прича ове ваше књиге нису баш љупки ликови и тешко би неко пожелео да тај муж буде "мој".

Прво, то је природни језик, свакодневни говор. Смишљајући наслов, двоумила сам се између "мој муж" и "маж ми", ми кажемо и на тај начин, то значи исто. Али то "маж ми" је исувише колоквијално и за наслов књиге не звучи тако добро. "Мој" је свакако присвојно и, наравно, када то спариш с "муж" онда се истиче та присвојна особина – нешто је моје и не припада никоме другом – што ми је било јако битно. У том тренутку ти присвајаш човека. Разуме се, иронија се у томе не може пречути. Из прича се јасно види да не иде тек тако да нешто буде "моје" или "твоје". Признајем, такође, да сам мало флертовала с тим насловом. Он је изазован. Знам да је многе читаоце привукао управо наслов, звучи као неки љубавни роман, али то ми уопште не смета. Можда се, на овај начин, створи нека друга публика, можда се отворе неки други путеви за читаоце који нису навикли на овакву књижевност.

Тамо где су мужеви, ту су и супруге, значи и некакав однос. Али у вашим причама односа једва да има. Супружници не разговарају.

Чини ми се да ми најмање разговарамо с људима који су нам најближи, највише кријемо од њих, па зато ни супружници не разговарају, а поготово жене које су у нашим, патријархалним друштвима научене да лажу, да скривају то што осећају. И то јесте тема, тај мањак комуникације. Те жене нису искрене, али није искрено ни друштво у којем живимо. Као што смо неискрени у јавности, у политици, тако смо неискрени и у породици. Друштво, заправо, тера жене да буду такве. Баке и мајке нас уче да се тако сналазимо: немој да говориш истину, никуда нећеш стићи на тај начин, боље ти је да слажеш, да се тако некако снађеш, да сачекаш, видећемо касније, ке го смоташ, тако се каже на македонском. То се гаји код нас: немој искреношћу, него лукавством, и то је онда, као, добра ствар, поготову код жена. Испада да је лукавост врлина.

(Придружује се Теофил Панчић.)

Мужеви и жене у вашим причама као да ни не могу, све и да хоће, да буду искрени, као да су функције, лутке, марионете. Они поступају по инерцији, по томе шта треба да се ради, а не по ономе што желе или могу да раде.

Па да, то су друштвени калупи, ја о томе пишем, то ме занима. Заправо су стереотипи у питању. Утолико је лако у овим причама препознати неку нашу баку, тетку, сестру, брата, оца… Ја инсистирам на реализму, чак хиперреализму, на живом језику, те су утолико ликови још препознатљивији, иако су углавном негативни. Ипак, саосећање најчешће иде женској страни, женским ликовима.

С друге стране познајем много људи који нису друго до функције у сопственим животима. Одеш код фризера и чујеш како људи причају, или по болницама, доктори, сестре, болничари. Све су то клишеи. Понашају се као да је неко написао сценариј за њихове улоге. То је оно што су научили. Невероватно. Ја волим те клишее, моје приче живе од њих. Правила сам чак и списак клишеа. Сад имам ризницу.

Да ли пре него што почнете причу имате идеју о чему ће бити, или почнете да пишете а идеја долази касније?

Не пишем причу пре него што знам поенту, идеју приче, оно што би она требало да донесе. Који би калуп требало да прикаже: мајчинство на пример, фрустрације старости или у љубавним односима. То често уме да буде везано за комплекс инфериорности због државе, или порекла, као у причи Гени, рецимо. Комплекс ниже вредности покаже се често на националистичком нивоу, а онда се преслика на породицу. Па ако је муж искомплексиран због државе, због тога што се осећа немоћним и небитним у средини у којој живи, онда тај комплекс лечи тако што налази некога ко је инфериорнији, а то је супруга. Управо ту почиње динамика.

Ваше су приче, заправо, пар еxцелленце политичке.

Да, замишљам да би мој "савршени читалац" морао то да схвати. Оне су апсолутно политичке, с тим што је то, ако тако могу да кажем, политика на интимном нивоу.

Да ли то значи да подржавате феминистичку паролу: приватно је политичко, или приватно је јавно?

Да, приватно је увек јавно. Ако расправљамо о политици рађања, зашто рађамо сад а не раније или касније, о томе ко васпитава нашу децу, проблему абортуса или брак, све то су, истовремено, и приватна и јавна, дакле политичка питања. Нећу да причам о интимним односима као приватним у стилу ко је с ким, када и како спавао. То је трач, то није приватно.

Да ли себе одређујете као феминистичку ауторку?

Себе апсолутно сматрам феминисткињом. Инсистирам, рецимо, на употреби женског рода у именицама: списатељица, а не писац. У том својству активна сам на јавној сцени, подржавам ЛГБТ, наравно. То је видљиво и у мојој књижевности. Али без обзира на то што су постигнути значајни резултати – рецимо све је више жена писаца – и даље не могу а да се не запитам зашто је толико мушкараца на јавној сцени. Била сам на концерту Ника Кејва у Београду, у Скопју на џез фестивалу, и на сцени су само мушкарци. Ту се види колико је женама тешко да функционишу у таквим групама. И због сексуалног малтретирања и злостављања – видели смо сада то у случају Вајнштајн – а и због тога што су жене окружене мушкарцима и од њих се, од жена, очекује да се понашају по традиционалним обрасцима, што значи не експериментисати, не бити храбра и радознала. Иступимо ли из тих образаца крећу проблеми, али и изазови.

У књижевности је лакше. Још у 19. веку имали смо ауторке које су се бавиле тим проблемима. Ако су имале своју собу, додуше, што би рекла Вирџинија Вулф, јер писање је приватна ствар. Али не пишем феминистичке памфлете, то је друга ствар. У мојим причама већ постоји извесна ангажованост, али надам се да је то изведено суптилније, то није памфлет. Из феминистичких кругова долазиле су ми замерке што, рецимо, пишем о слабим женама, а не о хероинама: зашто пишем о женама које су жртве, које нису успеле да изађу из тог контекста...Из перспективе књижевности то није добар приговор, али не смета ми, нека буде и таквих гледишта.

Како данас гледате на ону бизарну аферу, када сте читали лезбејску причу на "Причигину"? После тога је у Македонији уследила олуја на друштвеним мрежама. Како гледате на ту улогу која вам је тада додељена? Као да сте очекивали да ћете испровоцирати ту врсту реакције.

Не, јер нисам знала да ће бити директан пренос на телевизији и интернету. Очекивала сам да ћу убедити публику, јер то ми је циљ, као и кад пишем. (Т. Панчић: Изгледа и да сте успели, преко очекивања.) Да, али то је било шокантно. Имала сам трему, тим пре што сам причала на вашем језику. Када сам сазнала да пренос иде уживо позвала сам партнера и рекла му да погледа пренос. Он је то погледао и, наравно, одмах су почели да звоне телефони: "Јел’ си гледао ово?!", "Шта је бре ово?", "Шта прича ова твоја, бре!?" Нисам све то очекивала, али поново бих то урадила. Генијално је испало.

Да ли сте из читаве те приче научили нешто ново? О људима с којима живиш, о друштву у којем живиш?

Јесам. А научили су и они понешто. Чак мислим да су они научили више него ја. Најбоља ствар је била што су они променили мишљење о мени, мислећи да је то заиста било тако. Коментарисали су међусобно: "Еј, јеси чула шта је Румена урадила?" и слично. На тај начин прича је изашла изван приче. Приметила сам да су то радиле и моје колеге. То је неки трач-синдром, отровни клише-синдром. Они, рецимо, знају шта су чињенице у причи, али не знају ништа споља. Они измишљају све ван тога, чак и кад немају доказе за то што тврде. И онда су почели да ме осуђују и то не само мене него и моју фиктивну љубавницу: како сам ја могла да будем са женом која је у браку, па онда како је она, та жена, то могла да ради кад је била у браку, и сигурно је имала децу, па онда јадна та деца и тако су променили мишљење о мени због мог љубавног избора. А када су схватили да то није истина, њихова су се мишљења вратила на старо. Када су схватили да је реч о фикцији, видели су да сам ја она стара особа, док су се они за тили час променили.

Како се најрадије представљате у јавности? (Т. Панчић: Па не представљаш се, представљају те. И. Миленковић: Ипак, када те питају, ти бираш сопствени идентитет.)

Најрадије списатељица, али људи ме представљају и као професорку, преводитељку, дакле професионалним одређењима и то је у реду. Проблеми настају на другим местима. Били су недавно локални избори код нас и у мом насељу ординирала је једна ужасна партија, "Гром" се зову, тако нешто, неки глупи десничари. И гдегод је било жена на листи они су је представљали низом одређења, да би на крају обавезно додали: супруга, мајка двоје деце. Као да су деца њихов трофеј, а брак њихово врховно достигнуће.

Да ли осећате потребу да се ангажујете и ван књижевног и професорског рада, да интервенишете у стварност?

Да, потреба постоји, али је не остварујем толико колико бих хтела, јер ако то крене онда нема краја. У македонском друштву постоји снажна потреба за критиком, јер се тиме бави мали број људи. Али и када се појавиш у јавности, одмах следи напад. Ако се огласиш на друштвеним мрежама то сутрадан осване у новинама. Смета ми то.

Како гледате на актуелне догађаје у Македонији? Годинама је Македонија, за време власти ВМРО, била и за нас овде у Србији...

... пример како ће вам бити! (смех)

... шта ће да нам се догоди итд. Сада имамо, са стране гледано, промену набоље. Били сте врло критички расположени према претходној гарнитури. Какав је ваш осећај сада, да ли имате осећај да се заиста нешто мења набоље?

Наравно да је боље. Већ тиме што ВМРО није ту, ствар је боља. Као да се завршио кошмар. И добро је што се овако завршило, јер било је на рубу. Могло је да буде баш одвратно због свих тих сплеткарења, сећате кад су у Куманову убацили оне полицајце... Избегли смо катастрофу.

ВМРО је, када је дошао на власт, понудио некакав мит о идентитету, схватио је, наиме, у којој мери је култура важна. И људи су се ухватили за тај мит.

Ми имамо идентитетски комплекс инфериорности, што је ВМРО искористио да би прао новац, да се богати на рачун тога. Патриотска посла, као и обично. Они су схватили да се културом мења све. То је квази-култура, наравно, али ипак. На крају им се то осветило. Постало је исувише очигледно шта раде. Уз полицијску бруталност, непрестане афере, претње грађанима, раст насиља, то се више није могло одржати. Полудели су. (Т. Панчић: Да, у некој тачки овакве власти увек полуде.)

Шта ће за вас бити критеријум, мерило, да се нешто заиста фундаментално променило набоље?

Па, да слушају. Да чују шта им грађани говоре. Да чују критику и да на ту критику реагују. Они су партија и сада је опасна ситуација утолико што не постоји истинска опозиција. Ми, грађани, смо опозиција. Но, заплет је у следећем: пошто су на власти "наши", дакле неко с ким делимо идеолошке и културне назоре и с ким смо се борили против ВМРО, сада, када их критикујемо, стижу гласови да смо се окренули против њих. Али то није тачно. "Сада је боље", кажу, "зашто нас критикујете? Зар хоћете да се врате они стари?" Одговор: не, нећемо да се врате они стари, а критика је нужна. Опозиција је нужан коректив власти. Ствар је у томе да ти, који си на власти, будеш бољи и то не само од овог говна које је унередило све чега се дотакло, што и није тешко, него да се нешто заиста помери.

А шта ако за неко време дођемо у Скопље и тамо затекнемо све оне наказне грађевине и Прометеја у гаћама и сва та чуда нетакнута? Да ли је могуће да на визуелној равни Скопље остане исто, јер на симболичком плану изгледаће као да се ништа није променило, као да су ови победили.

Ма они јесу победили, они су променили град. Ми не можемо да срушимо те зграде. Они су поставили зид с друге стране реке да би скрили модернистички, отомански и албански идентитет, све оно што није хришћанско. Сада је јако тешко решити се тога. Споменици су друга ствар, они се могу преместити, али питање је да ли то треба урадити, или ти споменици треба да нам служе као подсећање на катастрофу, на то колико смо били глупи, на то да никада више не сме да нам се догоди ВМРО или нешто слично. Питање је, дакле, да ли то некако да реконтекстуализујемо или да га једноставно избришемо.