16. фебруар 2018.

Македонска верзија #метоо кампање само је потврдила то што смо статистички, емпиријски, али и интуитивно знали: да нам је друштво агресивно шовинистичко

У три године колико је активно присутна на књижевној сцени регије, македонска списатељица Румена Бужаровска са своје посљедње двије књиге прича ‘Осмица’ и ‘Мој муж’ заокупила је пажњу читатеља и критике. Након што ју је међународна књижевна платформа Literature Across Frontiers 2016. године прогласила једним од најзанимљивијих књижевних гласова Еуропе, посве је извјесно како је ријеч о ауторици која ће ускоро имати прилику пријећи границе постјугославенског културног простора, пише загребачки часопис Новости.

Често сте присутни у Хрватској, Србији и БиХ као гошћа литерарних фестивала. Може се рећи да сте у њима доживјели посебно добру рецепцију, уредници и критичари вас хвале, медији не заобилазе. Што је, по вама, било пресудно за такву афирмацију?

Искрено, нисам очекивала такву рецепцију кад ми је збирка прича ‘Осмица’ била објављена у Хрватској, а након тога услиједила је још боља реакција публике и критичара кад је изашла збирка ‘Мој муж’. Претпостављам да се ради о препознавању сличног сензибилитета кроз проматрање тема које се баве посттранзицијском стварношћу стављеном у микросвијет обитељи. Можда је читаоцима лакше критички проматрати проблеме свог друштва путем успоредбе са македонским друштвом које је углавном препознатљиво у мојим причама. Не искључујем ни улогу југоносталгије и можда мале присутности страних, а ипак домаћих аутора на хрватској, босанскохерцеговачкој и српској књижевној сцени. Постоји и нека романтична предоџба о Македонији која ми некад помаже, као вид рекламе, а некад и банализира оно што пишем – ауторица сам из земље гдје сунце увијек сија, сви пјевају и једу гравче на тавче. Коначно, битно је за једног писца бити физички присутан и промовирати своје дјело, бити у контакту са читатељима и одговарати на питања – имам срећу што могу путовати и гостовати на књижевним фестивалима и промоцијама, јер пуно списатељица то себи не може приуштити због обитељских или пословних разлога.

Професорица сте америчке књижевности на Филолошком факултету у Скопљу, активно преводите с енглеског на македонски језик, но што је оно што вас највише гура напријед: писање, предавање на факултету, гостовања и путовања изван регије?

Хоћу се изразити, и то радим у свим тим сферама који сте набројали: писање, предавање, путовање, а и локални активизам. Некад је тешко балансирати све те обавезе, па сам и зато мање продуктивна у писању него што бих хтјела бити, али волим и све оно друго што радим у међувремену; без свега тога – искуства академског рада, контакта са студентима, путовања и изазова активизма – не бих уопће могла стварати нове приче.

Положај жена у брачној и обитељској сфери ваша је централна тема у књизи ‘Мој муж’. У својим причама приказујете специфичну динамику односа међу члановима обитељи, те најосновније јединице патријархалног друштва на Балкану, но и глобално. Је ли, по вама, типична македонска обитељ патријархалнија од оних у осталим земљама постјугославенског простора?

Немам статистичке информације којима бих могла да потврдим која обитељ је најпатријархалнија у регији, али чини ми се да је свуда мање-више слично. Недавно сам прочитала запањујућу статистику о томе да у Хрватској 83 посто кућних послова обављају само жене. Прије неки дан је једна каштеланска удруга запалила ЛГБТ сликовницу да би дјеци показала тко је крив за све лоше у протеклој години. Колико знам, хрватска влада је такођер одбила ратифицирати Истанбулску конвенцију о спречавању и борби против насиља над женама и породичног насиља. Наша нова влада је то направила, а неколико министарства и премијер су подржали македонску верзију #метоо кампање која се зове #садакажем (#сегакажувам), која је само потврдила то што смо статистички, емпиријски, али и интуитивно знали: да нам је друштво агресивно шовинистичко. Вјерујем да се тај примитивни шовинизам учи и потиче у обитељи, и зато се тиме и бавим у својим причама.

На чему тренутно радите и како се то наслања или одмиче од вашег досадашњег књижевног рада, у формалном и тематском смислу?

Формално, опет се бавим причама, и хвала што ме нисте питали кад ћу написати роман, јер то ме тренутно не занима. Волим читати приче, дивим се сувременим сјеверноамеричким краткопричашицама, предајем и такав курс на факултету – тако да још сам у тој форми. Структурно покушавам избјегавати неке форме које ми се више не свиђају, рецимо у збирци ‘Мој муж’, као што су оне кратке приче налик вињетама. Тематски остајем у хиперреалистичком приказу посттранзицијске болести нашег друштва, али сад се више бавим нашим културним, идентитетским, хисторијским и економским комплексом инфериорности.

Је ли вам досадило да у регији стално одговарате на иста питања о нужности феминизма и ретрадиционализацији друштава?

Мало да, јер одговор је јасан и кроз то што пишем и кроз то што радим, али ништа ми није тако досадно као одговарање на питање о аутобиографским елементима у мојим причама.

Зашто се у књизи ‘Мој муж’ доминантно бавите женама и мушкарцима из више средње класе?

Први разлог је вјеројатно моје искуство одрастања у средњој класи. То су ми неки читаоци једанпут замјерили, али нисам ја одабрала класу у којом сам одгојена и не видим разлог осјећати се кривом због тога. Чини ми се, исто тако, да је природно писати, а тиме и критизирати оно што боље познајемо. На примјер, то ради Ф. Сцотт Фитзгералд кад описује америчку аристокрацију, Јохн Стеинбецк кад се бави радничком класом за вријеме Велике депресије у Америци, Фланнерy О’Цоннор кад описује гоод цоунтрy пеопле са америчког Југа.

Критичарка Нађа Бобичић у једном критичком тексту приговорила вам је поетички маинстреам, написавши како је мана ваше књиге ‘Мој муж’ што се ‘женски идентитет задржава у оквирима патријархалних улога супруге, мајке и кћерке’. Како бисте то коментирали?

Да, то ми је био занимљив критички текст: с једне стране држи воду, а с друге ми се чини да пропушта хиперреалистичку позицију у мојим причама, чији је циљ критизирати тај ограничени женски идентитет који нам патријархат намеће.