Аутобиографска књига „Пресек” Маје Трајковић промовисана је у скопском Културно-информативном центру. Реч је о делу којим ауторка трага и путује просторима многих земаља не би пронашла своју душу. Као што је објављено на сајту СПОНА, на промоцији о делу је говорила Лилјана Пандева, а инсерте из књиге је читао глумац Благоја Чоревски.

Своје тиховање као једино склониште од свих друштвених догми, како је речено, проналази тада када лечи свој дух, јер ако је он здрав онда ће оздравити и тело. У заробљеној земљи околности и могућности не нуде бегство, али зато креативнатслобода је та која ослобађа и детоксификује ум да је и лек ауторке. „Пресек“ је књига за буђење женствености, но, оне која је припитомљена, самопоштована, понизна, спокојна и блилиска жени у себи.

Маја Трајковић је професорка француског и италијанског језика и књижевности, библиотекар, магистарка менаџмента у образовању, рецензент учебника француског јазика, ауторка књига „Мрачен и светол дом” и романа за децу ,,Златна душа”. Добитница је награда ,, Библиотекар године - Павлина Цунева - Маказлиева за 2021. годину” од удружења ,,Средби под јаворите”-Видое Подгорец и Признања за најбољег просветног радника у школској 2021/22. години од Савеза просветних радника и македонског Министарства за образовање и науке.

Лилјана Пандева - роман „Пресек“ првенац Маје Трајковић

Пресек је првенац Маје Трајковић. Свакако у оквирима књижевности. И то роман-првенац. Почеци су увек колико тешки толико и неизбежни. Зато се најчешће почиње нечим мањим, што ће током времена добити и већу форму и снажнију садржину. Но, то не важи за Мају Трајковић. Она се хвата у коштац са најкомплекснијим књижевним жанром – романом. Можда управо због снажне садржине, или пак, због њене величине. Зато што се то догађа главном лику, ја-приповедачу, у кратом временском периоду са таквом тежином што ће нешто мало и крхко потклекнути под њом. Но, Маја није поклекла. Не поклекњује.. Напротив. Колико је већи терет толико је већа битка. А Маја је води, и то не само са реалним непријатељем већ и са унутрашњим, са самим собом. Има ли веће битке од борбе са самим собом? То је она невидљива битка коју губиш или ћеш из ње изаћи као победник. Маја Трајковић излази као победник, иако је цена коју плаћа огромна.

Пресек је аутобиографски роман. Са књижевне тачке гледишта ауутобиографије пишу велики људи. Великани. Они који су нешто направили за човечанство. Нешто што су непроцењиво оставили човечанству. Они који имају шта да кажу. Које Маја Трајковић? Чиме је то придонела човечанству? Шта ће оставити у наследству? Маја Трајковић је филолог, са титулом најбољег библиотекара, ћерка, супруга, мајка. Аутор. Човечанству, односно њеном окружењу несебично се даје, храни се лепом речју, родила два сина, написала један роман. Бар засада. И разболела се од најподмуклије болести. Маја је данес с нама. Ми смо с Мајом. Захваљујући управо њеном непоклекнућу пред невидљивим непријатељем, који иако је невидљив, оставио страшан ожиљак не само на њеном телу већ и у њеној души. Долазимо до кључне речи у овом роману. Душа. Мајина душа. Из овог кратког увода прва асоцијација за кључну реча била би нам болест. Њено име. Но, не. Маја не придаје значење болести што она сама по себи не само што тражи већ и носи. Маја тражи своју душу. Маја је на готово триста страница у потрази за својом душом. И зна да ће када је нађе болест, оно што је ипак оставило трага, нестаће. Отићи ће. Исчезнуће. Заувек. Зато што ће Маја пронаћи себе.

Пресек је управо то. Није роман о једној подмуклој болести, већ роман-потрага за душом, идентитетом, за тиме што је у суштини ауторка. Али то трагање није ни мало лако. Као у народним причама, налази се буквално иза седам гора, језера и мора. Заправо, роман је подељен на седам поглавља, на увод из два дела, и на пролог. Увод и пролог имају своје наслове, као и седам поглавља, који су, у ствари седам земаља кроз које ауторка пролази, приморана да би пронашла своју душу. То су заправо, седам кругова њеног чистилишта: Земља хаоса, Земља обавеза и агенди, Земља креативности и инспирације, Земља  идеологија, Земља илузија, Земља правдања, Земља самосажаљења и лелекања. Прологот је једноставно насловљен као и роман: Пресек, а епилог је завршница насловљена као Сусрет с душом. Можда прерано откривам да ће ауторка пронаћи своју душу, али они који познају Маја, верујем, ни да ни у једном тренутку нису посумњали у супротно. Јер, онда не би говорили о Маји Трајковић, зар не? Уосталом, и пролог најављује срећну завршницу, остваривање циља. Врло је збијен, кратак и у њему је ауторка успела да искаже све своје дилеме, фрустрације, разложно-последичних односа са смрћу и животом, односно са подмуклом болести и животом, са тамом и светлошћу. Чак и корице ове књига, на први поглед мрачне и тамне, на излазу из тунела блешти светлост. Колосеком уместо воза креће се женска силуета. Пресек се не види. Само хитање ка светлости. Животу.

Но, да би дошла до те светлости, ауторка прво мора да осветли душу. Од тамне да је учини светлом. Само тако и може да је пронађе. И пролази кроз седам земаља. Свака од њих је саставни део живота ауторке. Али да ли само ауторке. Јер Пресек је њено лично пролажење кроз живот, али ко од нас бар једном у животу није био хаотичан, ко од нас бар једном у животу није тражио правду, и то колико за себе толико и за друге, ко од нас не живи макар и у најмањој илузији, ко од нас нема своју идеологију, ко се од нас никада није сажалио или лелекао над својом судбином, или ко од нас није био нечим инспирисан, оно што нам је потребно да се извучемо из очаја, из таме, из хаотичне свакодневице. Управо у томе је величина овог романа. Тоа не е книга само за Маја Трајковиќ или за нејзиното освестување откако ќе се разболи. То је књига подсетник за све нас – какви смо када мислимо да нам ништа није: увек у журби, у жељи да стигнемо свуда, пуним програмом и затрпани обавезама, са потребом да угодимо свима, борци за правду и тамо где знамо да је нећемо наћи, до тога да притом заборављамо на себе, на наше жеље, на наше потребе. Треба ли да нам се догоди оно најлошије да се освестимо. Да ли заиста само тада схватамо да смо изгубили сами себе, не своје тело, иако се Маји догађа и то, изгубили смо своју душу. Оно што ме фасцинира у овој књизи је на минимум сведена употреба речи која именује Мајину болест. Само неколико пута спомиње њено име. То указује да не болест, не његово црно височаство рак јесте звезда водиља ауторке. Не, то је разлог који је гони да изађе из тог круга, из тог вртлога у који је утиснуо живот, колик њеном кривицом толико и кривицом других. И долазимо до друге можда не кључне, али и не мање важне речи у роману: кривица. Готово у свакој условно речено замишљеној земљи ауторке, она одлази са извицима: Крива! Крива! Крива! И то поновљено по неколико пута одзвања у ушима читаоца како ехо. А човека са свешћу шта може да га уништи ако не кривица. Потребна или непотребна. Када се једном усади у души, она пушта корење, и разболи је. Чини се да се управо то догодило нашој ауторки. Она се осећа кривом за све. И све док на својим плећима носи чак и кривицу свих друштвених глупости, она ће боловати и болује. Но, можда баш путовање из једне у другу земљу, можда ће јој управо парање не само ушију већ и срца, узвицима: Крива! Протрести свест, можда баш сусрети са  свим судијама у њеним земљама ће јој омогућити да се ослободи кривице коју заправо треба да осећају други, они који су јој учинили зло. Превше су отежала плећа наше ауторке. Повила их је до тог степена да је у једном тренутку морала да се  одрекне, у буквалном смислу те речи, од дела свог тела да се поново исправи. Иако јој је тај део одузео део њеног ја, од ње као жене, као  мајке, као супруге. И само зато што је реализована као жена, као мајка, као супруга, она и може да се исправи поново, може да се издигне изнад свих неправди, да победи болест. Зато што битку против ње не бије сама. Ту је и њена породица, њени синови, њен супруг. Они су та светлост према којој хита и која је јача од таме која је прекрила. Због њих вреди да се живи, макар притом и изгубили нешто, своју женственост. Но при проналажењу душе, читалац схвата да она не само што није изгубила њену женственост, већ је и оснажила. Јер пресек није и не значи само пресек женствености већ и пресек мање лепих ствари у животу. Као што пресечени део њеног тела завршава ко зна где, тако и нешто ружно чиме је била окружена, надвијени тамом завршавају на неком буњишту. Зато што ауторка одлучује да пресече, да баци и да их заборави. Оттда је пресек дубоко метафоричан и у наслову и у целој књизи. Наслов књиге ни са чим не наговештава о каквом пресеку је реч. Али још са првим редовима читаоцу је јасно дато до знања о каквом пресеку је реч. Но без метафоре реч пресек пред нама је сада књига која се чита и заборављаа. Али ПРЕСЕК Маје Трајковић је књига која се не чита лако а још теже ће се заборавити. Ретко ко пише о својим болестима. Њих најчешће кријемо, као да нам се догодило нешто срамно. Но Маја не само што није крила своју болест већ јој је дала и лик, ѝ функцију, дала јој је и задатак и на крају је решила. Заиста путујући из земље у земљу, претварајући се од човека у вука, тачније у вучицу, јер само као таква је и могла да јој се супротстави, Маја излази из једне и улази у другу кожу. Прекривена крзном, зато што јој је потребна заштита од мајке природе. Вук, односно вучица је оно што чини снажном нашу Мају. Но и крхком. И брижном. Не случајно то је симбол Ромула и Рема. Она је снажна, заштитнички настројена, хранитељка, не тражечи ништа. Таква је и Маја Трајковић, иако је то коштало здравља. Но победничкиот крик или вик је неизбежан. Вучица, мајка. Ништа не може да ја сломи. Најмање нека болест са само три речи.

ПРЕСЕК је књига подршке свим женама овог света које су суочавају са масектомијом, као што рекох и књига-подсетник о томе колико треба да смо важни себи самима да можемо да будеме важни и другима. То је књига у којој ауторка допуњује библијску воли ближњега свога уз то да прво треба да волиш себе да можеш несебично да делиш сву своју љубав не само према најближем већ према целом свету. Маја нас опомиње да не треба нигде да журимо, да има времена за све, да не треба свима да аплаудирамо, даа и ми заслужујемо аплауз, да не треба свима да се повинујемо већ да треба са гордо уздигнуте главе ићи напред, чак и тада када ће нам нешто пресећи пут, пресечи део тела а тиме и део душе. Тражећи своју душу Маја осветљава пут и наши душа овом књигом. То је Маја. Позитивна. Светла. Тако и саветује своје читаоце да траже само светлост, да дарују своје душе само добру.

Од довде реченог се стиче утисак да је ПРЕСЕК књига за читатељке. То је књига за свакога, особено за сваког ко је у потрази по својим ја, некуда залутано, негде зачмало, неде заспано. ПРЕСЕК треба да прочита сваки мушкарац да зна са чиме се суочава жена при губењу дела њене женскости, свако дете да знае шта је хранило у првим месецима његовог живота, сваки лекар да зна да није довољно пациенткињи само да се каже да ћемо се борити већ да јој се каже како чемо се борити, каква битка је пред њом, ко све може да јој помогне, а шта може да јој одмогне у исцељењу.

Маја се захваљује онима који су јој помогли, што су јој били подршка у периоду хемотерапија, опорављања, враћања своје лепоте. Зато што лепа душа јесте и лепо лице. Пред нама је једно лепо лице које у својим рукама има свој живот. И на хартија и у реалности. Нека нам је жива и здрава и плодна као аутор. Наиме, од Маје као невиђеног љубитеља књиге, лепе речи, очекујем још много нових дела, позитивне мисли и лепе инспирације.

Лилјана Пандева