28. октобар 2015.
Одабрана полазна тема, споменик хеленском војсковоћи из времена класичне антике, Александру Великом у Скопљу, обрађивана је преко езотеричног концепта постмодерне, што и не би био хендикеп у концепту да нису употребљаван, поготово самовиктимизације официјалне науке у Републици Македонији.
Исте науке која је, ето, по урбаном миту , а на промоцији и експлицитно, због својевременог пан-словенског заговора Југославије немала „право" да истражује „древне корене" македонског народа у његовом васколиком уникатном идентитету старом хиљадама година.
На страну придавање патоса пост-југословенској „научној слободи" која, ето, сада налази доказе о несловенској, вишемиленијумској ретроспекцији идентитета, подвиг аутора, проф. Данице Поповске и других промотера монографије јесте једино социо-антропошки анкентни, социолошки прилог који истражује мисли плебса о „антиквизацији".
Као полазна тачка узима се споменик Александру Великом у центру Скопља (еуфемизам: Ратник на коњу), далеко најмаркантијим делом пројекта „Скопље 2014", том чудном допингу националног бића који у конзервативним историграфским центрима развијеног света не налази на ништа више осим сардоничног осмеха.
Главни лајтмотив у овом делу своди се на пуку компарацију симболичких, обичајних архетипа из антике и њихово либерално тумачење као конвергентне и исходишне „вишемиленијумском идентитету". Једина истинска вредност коју аутор књиге бележи је интензивна сублимација субкултура унутар бића словенских Македонаца насталих поделом на „словенске" и „античке" Македонце, изложено као констатација без личних судова валидности тог стања, те поделе која прожима друштво.
Књизи треба приђи као озбиљном труду – бар у смуслу структуре нарације - који слободном интерпретацијом промовише „нове истине" на софистициранији начин од рада неких медијски експонираних фантаста и хоби-историчара. Међутим, скуп семиотичких теза, и априористички методолошки приступ, на заобилазан начин, прожет већом ерудицијом и обележен ауторитетом издавача, Института за Националну Историју, јесте само још један прилог митологији „континуитета" и „древних корена", преко једне митолошке структуре апологетског карактера уоквирене у академски рад.
Највећа вредност монографије неће бити „доказивање тезе о континуитету (што у светлу огромних језичних, културних разлика насупрот античко-македонској палеоетнологији и антропогеографији једноставно није могуће) већ као сведочанство о политичкој потреби коју промотори и нису крили, имено идеју да треба поништити 2 века методолошки критичне историографије и резултате поља као индо-европске студије, класичне грчко-римске историје, лингвистике, славистике, византологије, и огласити себе као „пионире нове науке" наглим заокретом и ревизијом свега постигнутог у оквирима набројаних наука.
Владислав Перуновић
