19. август 2017.
Црногорски портал обновљене “Плиме”, са којом бројни македонски интелектуалци одавно остварују сарадњу, недавно је затражио од једног од врхунских македонских интелектуалаца, писца, сценаристе и свестраног ствараоца, Томислава Османлија, да отворено проговори о стању у македонској култури, послије једанаестогодишњег терора који је вршен над њом, понекад и са ризиком губљења македонског идентитета.
Бројни европски интелектуални кругови, као и македонски ствараоци, држе се мишљења, које није прикривено већ се о томе најотвореније говори, да је Македонија као земља, и македонски народ заједно са њом, била на путу једног дугорочнијег “губљења идентитета”, прије свега узрокованог једним од “најзначајних пројеката” претходне Владе - “Скопље 2014”. Тај пројекат је прије свега узроковао неочекивани хаос и преокрет у архитектури главнога града, повлачећи за собом и све остале посљедице, које ће се неминовно збивати реализацијом овог мегаломанског потхвата.
Разговор који смо водили са Томиславом Османлијем, који је у том периоду био одговоран за рад редакције за културу у једној од најутицајних македонских ТВ кућа, открива и оно што се збивало у ових једанаест година македонске културе. И због чега се у бројним европским интелектуалним круговима укоријенило мишљење да смо земља “која трага за својим идентитетом”.
Господине Османли, у оквиру горе споменутог: шта је то што би ви истакли као аргумент про ет цонтра оваквих изјава, које нам у сваком случају никада неће бити од користи, и због којих се често стиче дојам да се налазимо на почетној тачки развоја и сазријевања. Мишљења сам да смо дужни пред цијелим свијетом да садржајно и одговорно наступимо, износећи све аргументе којима би побијали овакво увријежено мишљење?
Османли: Зло и наопако ако се не уздамо у себе и свој, ево већ треће стољеће изражаван национални, језички, књижевни и свеукупни културни идентитет Македонаца и Македоније. Имам на уму тзв. “златни 19. вијек македонског препорода”, а међу свим његовим манифестацијама бриљантни дух дјела “О македонским стварима” („За македонцките работи“, 1903.) Крстета Петкова Мисиркова.
Они европски кругови, у којима се каткад јаве сумње у постојање македонског идентитета, имају проблеме сами са собом - јер прије свега нису дубоко европски. Бити европски, то прије свега значи пригрлити (и то: пуно развијеније него у француском Просветитељству и Револуцији!) идеје слободе, једнакости и братства. Европа држава-нација није Европа слободе и братства јер, као робусни, концепт државе-нације угрожава, игнорише или ограничава управо мањине. У том смо смислу ми у социјалистичкој Југославији имали пуно развијеније устројство етничких слобода и једнакости уз тростепени мањински систем тзв. народа, народности и етничких група... Елем, најспецифичнији дијелови тог, назови европског негирања македонске, али и других, мањих етничких заједница, одмах потом и државних идентитета, углавном су продукти из ропотарнице “великих националних идеја” које клопоћу у националним и лумпенпролетерским предграђима малих балканских држава, и које се (те ропотарнице!) залијећу погубним политичким заносима, понекад производећи идеолошке отрове високе и опасне концентрације. И то, често, независно од идеологија које номинално представљају. Ево, на примјер македонско, не само уставно већ и природно државно именовање, ових дана негира један српски социјалиста и то истиче на трилатералном балканском сусрету у Грчкој управо у тренутку док траје покушај побољшања деценијама проблематичних односа Македоније са својим јужним сусједом. Та личност из владајуће гарнитуре не крије да то ради као одговор на македонски став поводом признавања Косова и подршке тој новој држави. Као да Македонија нема својих политичких интереса и сопствену мултиетничку реалност, који речени функционер и сам добро познаје...
И шта ми ту - као најближи сусједи, али и као традиционално пријатељски народи - имамо као посљедицу? Још један нови, чисти балканизам. Двојну, тројну чак, демисију из друштвене, етичке и политичке реалности, кроз проблематични став и изјаву реченог официјоза: један се представник социјалиста лаћа националистичке реторике, те се преобраћа у конзервативца (што је за мене, као љевичара, изнова разочаравајуће). Или: један други политичар на власти, поводом пуке реторзионе логике - који негира постојање државе, тиме донекле и народа, који је међу најпријатељскијим његовом сопственом народу (то је српски македонском, верујем и обрнуто); тим прије што своју негацију сусједа изговара пред друга два балканска партнера, Бугарима и Грцима, који управо сада настоје да имају све мање проблема са македонским, што националним, што државним идентитетом. Али, очито, за манифестовања балканских анахронизама никада није касно. Та глува тврдња да је македонски идентитет створио Јосип Броз, или да смо као држава коминтерновска творевина, то је већ одавна дезавуисана теза. Свака се нова државна творевина може прогласити измишљеном политичком творевином.
Хоће ли се усудити да то кажу за Бјелорусију? Можда за Израел?! Мислим да неће. Неће чак ни за себе, на почетку свог историјског постојања. На крају крајева, свака држава, посебно ове балканске, са аустро-руским посредовањима, или кобург-гликсбург-готским династијама, кубуре на исти начин у доказивању да, као наша мала Македонија, нису “вјештачке творевине”. Јер све – па и најстарије од њих - проистичу из склопа некада актуелних политичких интереса... Кад ови нестану, нестају и те државе. Македонија се - добром Богу, али и ваљаним људима свих националности, хвала - још увијек добро држи. Чак и боље од осталих у окружењу, јер се, недавно, ослободила једне погубне аутократске власти...
Нама је под грујевистичким режимом пријетио вишекратни губитак идентитета. Најприје смо себе, у његовом партитократском диктаторском режиму, изгубили као равноправне грађане, јер је грујевизам производио орвеловску равноправност – сви су били једнаки, само су неки били једнакији. Велики брат је градио велике структуре – безбројне споменике и зграде у центру главног града – путем којих је ширио свој лажни идеологизам: антиквизацију као стил и “националну” доктрину и квази европејство са зградама у ампиру и бароку, које ни пас с маслом не би прогутао као аутентичне стилове... Прави идеологизам грујевизма је био збуњени идентитет и аутократска власт партитократске врхушке, чији је циљ био да малу земљу затвори у свој једнопартијски обор, те да њоме све бјесомучније влада, а да чланове Партије богати на све могуће начине. Створена је једна каста плаћеника спроводећи све скупљу купо-продају душа угледних чланова заједнице (професора, умјетника, академика и сличних), чија је политичка кулминација био дириговани упад мобилисане руље и маскираних припадника безбједоносних снага у Собрање, и жестоко пребијање опозиционих посланика... Та ноћ неиживљености, која је требала да буде увод у државни удар власти којој је узмицало тле под ногама, прелила је већ препуну чашу стрпљења, мобилизовала и међународни фактор, те се десио дуго очекивани преокрет у власти, и крај вјештачки произведене, вишемјесечне постизборне кризе. Сада свакодневно бивамо изненађени информацијама о интензитету и ширини корупције коју је ширио режим чије се коријење, прије свега у правосуђу, још увијек жилаво држи. И поред тога, грујевизам је данас већ једна, једанаест дугих година, горка прошлост.
И сад, у поенти Вашег питања, с аспекта ауторског субјективитета: ја говорим и друге језике („бој сја“, рекао бих, онога који говори само матерњим, а користи га као псовку према другима!), али мислим и пишем књижевна и драмска дјела на македонском. Данас је, ето, ушло у, увјерен сам, краткотрајну моду - негирати малу Македонију, на начин на који се, колико до јуче, сјећам се, у социјалистичкој Југославији негирала посебност Бошњака (Муслимана као нације). Је ли доиста био потребан онај одурни, крвави, срамни братоубилачки рат, само да би се та теза “проиграла”? Није тачно да је Србија у миру губила. Она најбоља, најврједнија, демократска и грађанска Србија, у умјетности даровита и интелектуално отворена и храбра, управо је у миру била за примјер. Свима нама у бившој земљи, а богами и шире. Рат у Југославији су припремали опанчари, на високим, углавном републичим функцијама у социјализму, а изазвали га гуслари по југословенским републикама.
И докле ћемо, сви ми на овим просторима, кроз ратове - “војевати тезе”?
Себе, упркос “генетским” реалијама - по оцу сам Цинцарин (љутио би се мој отац, да је данас жив, када би читао да га сводим на етницитет, јер је и сам носио сложени идентитет, и онај наслијеђени, цинцарски, и македонски, затим његов лични полиглотски, југословенски, космополитски...), док сам по мајци Грк - сматрам дијелом, и то превалентним, особом македонског идентитета. Уско ми је и у том одређењу, јер и своју земљу, али и Свијет сматрам завичајем: сваку културу пажње, интересовања и поштовања достојну. То је моје базично осећање идентитета, то неко моје темељно македонство довољно, али само на један умјетнички патриотски начин. Или, рецимо то овако: за оне који не хају за моје снове, за језик моје свакодневне комуникације, те за писмо на коме су објављена прва издања мојих књига, па подмећу само своје (снове, језике, објаве, писма) као једино или најважније постојеће, не хајем ни ја. Националисте свих провинијенција не узимам у обзир, јер су њихове идеје пуки идеологизми, мјехури од, понекад, веома отровне сапунице. Они не иступају из самог објективитета већ из обично још увијек ненадвладаног балканског субјективитета. Бити доиста Европа, а прије свега бити Свијет, значи поштовати постојања свих идентитета, и оних најмањих. Поштовање свих идентитета - јесте мој Свијет.
Биљана Биљановска
