25. април 2011.

Данас, на други дан Ускрса, у подзлатиборском селу Шљивовица одржава се Четврти шљивовачки сајам, на коме ће бити проглашени најбољи произвођачи традиционалног српског напитка са подручја златиборског округа. Организатори ове манифестације су општина Чајетина, Културно спортски центар Чајетина, Туристичка организација „Златибор“ и Месна заједница Шљивовица.

Организатори настоје да учине трајном, квалитетном и на далеко препознатљивом сајамску приредбу у селу које, по свој прилици, назив носи по значајној производњи ракије Шљивовице још пре далеке 1868. године, од када се она спомиње као бренд овог краја.

Од прошле године, за избор најбоље ракије такмиче се вредни сеоски домаћини са подручја свих десет општина Златиборског округа.  Правила за учешће на овој значајној смотри подразумевају пријављивање и предају по два литра ракије на оцењивање.

Шљива је била и остала нешто по чему се Србија препознаје. Шљива је храна, лек, извозни артикал, о њој је објављена једна од најлепших монографија у Србији. У централној Србији села су настајала тамо где су расле шљиве, а у селу Шљивовица које има око 500 кућа и нешто више од хиљаду житеља, свако прави ракију само за себе. Иако има шљива и шљивика да им се крај не види, домаћини кажу да је квалитетна ракија скупа, јер око ње има много посла. Ваља шљиву обрати, пробрати, припремити да одстоји, како би се шећер претворио у алкохол. Затим се једном препече, па се проспе комина, па још једном препече. Чува се у бурадима од багрема или храста, од којих, како мештани кажу, повуче ону топлу златасту боју.

То је поступак, а како постићи квалитет - опојни мирис и раскошну арому која ствара онај фасцинантни укус, то знају само они који с колена на колено преносе праву рецептуру. Домаћини у Шљивовици, селу у златиборском крају које је познато по здравој клими са карактеристикама планинских, али и медитеранских утицаја, истичу да квалитет ракије зависи, пре свега, од земље на којој стабло расте. Шљива узима одлике земље, а у овом крају Србије тло је здраво и богато. По свему судећи, ракија је настала пре коњака и вискија, што значи негде у 13-14. веку. И дан-данас у селима Србије, мушкарци, по буђењу, попију чашицу љуте, да, како кажу, сперу вирусе и убрзају циркулацију. Понегде се још задржао обичај да се уз кафу и ратлук послужи чашица шљивовице, без које не може да прође ни весеље, ни туга.

За разлику од других места где се ракија од шљиве зове шљивовица, у златиборском селу више воле да је зову по домаћину – Николина, Милорадова, Стојанова… За такмичење, ракија се предаје под шифром, а оцену доноси жири. Манифестацију  организују Скупштина општине Чајетина и Туристичка организација Златибор, а прате је продајне изложбе здраве хране, рукотворина сеоских домаћица и производи сеоских мајстора. Награђују се најбољи здравичари, али и власници најуређенијих воћњака и  најлепшег сеоског домаћинства.

Шљива је најзаступљенија врста воћа у Србији. Процењује се да има 42 милиона стабала, што је половина укупног броја стабала свих воћки које се на овим просторима гаје. И по броју сорти, а њих је више од 2 хиљаде, шљива је на првом месту. У 19. веку Србија је била значајан извозник пекмеза у Енглеску, а данас се највише извозе суве шљиве, и то у Русију, Француску и Немачку. Највеће количине свеже шљиве се прераде у ракију.