13. мај 2010.
Централни Одбор Демократског Савеза Срба у Македонији на својој редовној седници одржаној дана 04.05.2010 године разматрао је питање образовања – школовања деце грађана српске националности у Македонији, па тим поводом за јавност даје следеће:
С А О П Ш Т Е Њ Е
Поред природне асимилације (стварањем мешовитих бракова), Срби у Македонији изложени су и присилној асимилацији. Најефикаснији метод присилне асимилације једног народа је укидање или забрана школа на језику тог народа.
Еклатантан пример за то је управо укидање осмогодишњих и средњих школа – гимназија у којима се редовна настава одвијала на српском језику. Укидање школа на српском језику почело је још 1985. године, а дефинитивно је завршено 1991. године – отцепљењем Македоније од тадашње СФР Југославије. Тако да, данас 2010 године, постоје само три осмогодишње школе у којима се редовна настава одвија на српском језику: то су школе у Кућевишту, Табановцима и Старом Нагоричану.
Теза македонских политичара, односно власти, да Србима у Македонији није потребно редовно школовање од основног до универзитетског на српском језику, због тога што, сви Срби рођени у Македонији, углавном добро говоре македонски и могу да прате наставу на македонском, па зашто би онда учили на српском.
Поред тога, наставни план и програм је исти и за Србе и за Македонце, учитељи и професори су исти (углавном Македонци), а и нема уџбеника на српском језику, јер је њихово штампање скупо. Уколико, ипак неки грађани српске националности желе да им деца науче српски језик, школске власти им препоручују да то ураде преко тзв. ваннаставних активности, за које су оне спремне да их организују, обезбеде учитеља и финансирају, уколико се за то изјасне родитељи најмање седморо ђака.
Иако, оваква теза може да буде и разумљива за македонску власт, ни у ком случају не може бити разумљива за неке политичаре Срба у Македонији, као и за бројне невладине организације Срба у Македонији, које покушавају да профитирају од такозваног учења српског језика узимајући паре од Министарства за дијаспору, културу или просвету, као да је Србија „Крава музара“.
Карактеристичан случај о томе, је казивање маја 2008. године, тадашњег директора Осмогодишње школе „11 Октомври“ у Куманову, када је једна невладина организација Срба којој је он уступио једну учионицу, организовала учење српског језика за децу грађана српске националности. Само је два пута дошла учитељица из Старог Нагоричана и више није долазила. Неко је за то узео паре.
Други случај је такође за одбележити. Када је маја 2008. године Српска заједница у Македонији „Свети Сава“ урадила пројекат „Реактивирање и одржив развој српске гимназије у Куманову“, тадашња руководства Уједињене Српске заједнице у Скопљу и Удружење Срба за јединство у Македонији из Куманова, биле су против имплементације таквог пројекта, јер наводно по њима сада у овом моменту није потребна гимназија.
Трећи случај је такође карактеристичан. Наиме када смо са директорицом скопске Основне школе „Блаже Конески“ раније „Владимир Назор“, у којој је постојала настава на српском језику, разговарали 2008. године, о поновном реактивирању одељења на српском језику, дословно нам је рекла: „Шта Ви хоћете, када Државни секретар у Министарству образовања, Ваш човек – Србин, своју децу уписује у македонску школу.
Оваквих и сличних случајева, можемо набрајати у недоглед. Али они су, пре свега резултат нерада и неактивности, а у крајњој линији и неспособности организација Срба у Макеоднији, да пронађу мобилишу и организују грађане српске националности, који имају децу за полазак у школу, или већ њихова деца похађају школу, да тим родитељима објасне шта треба да раде.
Став Демократског Савеза Срба у Македонији је:
Српски народ у Македонији је аутохтон народ и да вековима живи на простору данашње Републике Македоније. Према томе он има право да своју популацију образује на матерњем језику од основног до универзитетског образовања.
Зато апелујемо на родитеље – грађане Македоније српске националности, који имају децу за упис у школу или њихова деца већ похађају неку школу, да захтевају да се за њихову децу оформе одељења, у којима ће се редовна настава изводити на српском језику, јер је то једини начин да се сачува национални идентитет Срба у Македонији.
Учење српског језика, преко некаквих заједница, удружења, друштва и сличних организација представља додатно оптерећење на, и онако већ преоптерећену децу и толико је то учење сувопарно и безсмислено, да представља губљење времена.
Такође апелујемо на разна министарства Владе Републике Србије и друге организације да не финансирају тзв. учење српског језика преко ванстраначких активности – волонтерски. Већ да се заложе код Владе Републике Македоније да у школама организују редовну наставу на српском језику, као и да обезбеди уџбенике, опрему и друга помоћна средства којима би се олакшало учење и настава деци који слушају предавања на српском језику. То је и обавеза македонских власти према Охридском уговору, а и Уставу Републике Македоније.
10.05.2010 Председник
Скопље Проф. Др. Боро Ристић
